Нова искра

— 258 —

гранчице, обрсте мале сивкасте брежуљке што мпришу рузмарином Еле, сииоћ су се стада враћала. Још од јутра вратнице су очекивале, широм отворене: станаре су биле пуне свеже сламе. С часа на час говорило се: »Сад су у Ејгиеру, сад у Парадуу«. Затим, наједаннут, иред вече, свуд се зачу: „Ево их«. И тамо, у даљини, видели смо стадо како се миче напред, у облаку од прашине. Чинило се да цео пут иде с љим... Напред сгари овнови, опружених рогова, унезверена погледа; иза њих остале овце, мало уморне мајке, с дојчадима што им трче између ногу; затим мазге с црвеним кићанкама, носећи у котарицама тек ојагњене јагањце које ул.ул,кују идући; најзад пси, знојави, с језицима опруженим до земље, и два пастира одевена у огртаче од риђе вунене материје што им падају до пета као мантије. Све то весело пролази испред нас и нестаје под вратницама, тапкајући ногама као да лије плаховита киша.... Требало је видети каква је узбуна у кући. Са својих еедала, велики пауни са зеленпм и златнпм перјем и провидним крестама познали су госте и дочекују их страшном виком. У кокошињаку заспала живина нагло се

трже иза сна. Сви су на ногама: голуби, патке, ћурани, бисерке. У дворишту за живину као да је све полудело; кокоши говоре како вал>а пробдети целу драгу ноћ!... Рекао би човек да је свака овца донела у својој вуни, осим јаког планинског мириса, и мало оног свежег планинског ваздуха што опија и расположава човека на игру. Усред ове ларме стадо улази под свој кров. Пема ништа ленше од овог уласка. Стари овнови разнеже се видевпш опет своје јасле. Мали јагањци, они што су се ојагњили успут и никад нису видели мајур, гледају зачуђено око себе. Али је најдирљивије гледати псе, те добре овчарске исе, како, заузети око својих оваца, само њих виде у мајуру. Домаћи пас узалуд их зове из своје кочине; ведро на бунару, пуно свеже воде, узалуд им даје знак; они неће ништа да виде, ништа да чују, док овце не уђу док се не метне велика реза на мала решеткаста врата, и док пастири не заседну за сто доле у соби. Тек тада пристају да оду до кочине, и тамо, док лочу чанак чорбе, причају својим друговима из мајура шта су радили горе у иланини, у тој црној земљи где има пуно курјака и великих црвених прстенака пуних росе до врха. Свет. А. Петровић

У продетње Залази сунце, пада вече тавно. Опија врео мирис јоргована, И нечујно се лије испод грана У старом врту, опустелом давно. Ћарлија лахор, чемпреси шуморе, А монотоно капље стара чесма; И дрхти нека тајанствена песма, Као да дуси о прошлости зборе....

вече

О, ко би знао смис'о песме ове Налик на срце и јецање страсно, Што мојих болних дотиче се груди ? Да дух то њезин овуда не блуди И кроз шум цвећа тужно их не зове. Ил' можда јеца: сад је касно, касно? /Ки1!. Девечарски