Нова искра

— 300 —

су. Готије је унео у наше доба доктрину уметности за уметност, а то већ значи нешто, кад се у историју уметности унесе каква доктрина. Могло би се чак додати да мало мари ако доктрина буде и лажна, да чак нема ништа повољнијег од тога за доктрину у уметности. И у уметности, као и у науци, истина једном нађена постаје брзо анонимиа, и често пута, имена правих проналазача остају непозната. У томе погледу могло би се дуго говорити о уметности за уметност. Рећићемо само толико, да она није баш тако тешка, нити нарочито тако магловита, као што се то каже. Ње нема ни у култури, ии у живопису, ни у музици, нити је икад дискутовано о томе: да ли се може каква теза изложити у бојама. Нико и никада није сумњао да би то било врло опасно, кад би неко хтео какав социјални проблем представити музиком. Једном речи, нико није озбиљно норицао, да су уметност сликања и уметност стварања хармоничких тонова сами себи и свој гајвои сГе1те и свој једини циљ. Питање је сад, да ли и уметност писања нема другога циља до саму себе? Одговор је врло прост. Јест, за песнике уметност може самој себи бити циљ, и ако су 11|е8 диа!:га1П8 с1е РЉгас е1; 1ев сЈосЛеа ^аМеМев Би сопвеШег Ма1;Шеи у стиховима таблете и кватрени, онда греше. Треба их ставити у ирозу. Али за све друге писце, и у свим другим жанрима, уметност не може самој себи бити циљ. Ту, као год и у питању о Форми, о чему смо мало час говорили, греши, когод мисли да се могу применити исти принципи и за прозу и за сгихове, а заблуда је исто тако хтети применити исте критичке принципе на живопис и на музику. Стихови су за »разгаљивање (С ; узмите ту реч у њеном најплеменитијем и највишем значењу. Проза је за

акцију. Говор то је акт, историја то је акт, пресуда је акт, акт је и Нов а Хвлојиза и Фигарова, свадба. Мене не чуди то, што је Готије као песник био представник уметности за уметност. И зато врло ми је мало жао што он своју уметност није схваћао са какве много више тачке, то јест, што, пошто је био у стању да напише Етаих е1 Сатбез, није покушао да напише Жослеи-а или Легенду Векова. Ако хоћемо да будемо правични, треба му на против изјавити хвалу што, преко својих сила, није хтео ништа ни покушавати. Јер, ценимо ли ми Волтера нешто више зато што је нагшсао Ханријад-у или Дидеро-а зато што је писац Оца иородице, и не би ли било паметније од њих, да, познавајући себе мало боље, нису ни покушавали да напрежу своје таленте ? Немајући лирскога даха, и знајући то још из раније, а знајући исто тако и свој ретки дескриптивни таленат, Готије се задовољавао дескриицијом. Још мање би му се могло пребацити то што је, дајући другима повода да му пребаце ленштилук и нехат, без обзира на то, живео једино за своју уметност. Јер, и ако то ие би била ни мало добра ствар кад би тај нехат и немар обузео цео свет, није никакво зло што има писаца или бар несника, који само мисле на своју поезију. Готије-у књижевност била је циљ, и то му се не може замерити. Што се мене лично тиче, ја нисам далеко од тога, да му на томе шта више честитам. Он је, и ту је права његова слава, оставио врло јак утисак, и због тога ће живети име његово и успомена на њега. Ако га читаоци и забораве и напусте, литерарни ће их историчари иодсећати на њега, јер ће га претиостављати и Сен-Беву и Мериме-у, који су, у неколико, играли исту улогу коју и он, и који су такође од романтичара постали под старост натуралисте. М.

УЈ ршч једну

(X а ј н е)

У

реч јадну кад би ми се Сви болови срца слили, Пустио бих да је носи На крилима лахор чили. И кад ти се уморене Трепавице благо споје, Да реч ова тужна продре У најдубље снове твоје.

Да однесе теби, мила Моје душе јадованку, Да је чујеш ма где била, И у ноћи и на данку.