Нова искра

— 302 —

је само иод закуп и ие водимо бригу о њему, ои нас не подсећа ни на шта. и ми нећемо с њиме живети више но само дотле док будемо овде. Теби се можда чини да је то чудновато, али ја те уверавам да се осећам по каткад тако усамљена међу овим туђим стварима које стоје ту тако глупо и тако равнодушно, које ме примају онако каква сам и које бант ни најмање не воде бригу о мени. Па како оне неће поћи самном већ ће остати док други не дође и не узме их под закуп, то се и не могу да свикнем на њих и интересујем за њих, као што бих могла кад бих знала да је моје огњиште свакад и њихово, и ма какво добро или зло наишло да ће ме наћи свакад међу њима. Не налазиш ли да је то детињасто? Може бити и да јесте, али ја не могу друкчије. — Ја не знам шта је то, али ја сам то искусио и на самом себи кад сам оно сам остао у туђини. Мој сахат није хтео радити, и кад сам га после поново добио од сајџије и кад је сад опет радио, онда је и мени било.... тако, као што ти рече. То ми је тако годило, било је нечега особитог у томе осећању — нечега што је збиља било мило и драго. — Је ли ? 0, ја бих га и пољубила да сам нешто била на твоме месту! — Одиста ? — Чујеш, реци ми, — залоче она одједанпут, — ти ми ниси никад причао о Ерику кад је био дечко. Какав је био управо он? — Био је све оно што се може назвати добрим и лепим, Фенимора. Одличан, ваљан, у сваком погледу идеал једнога дечка у очима дечаковим, не баш идеал једне мајке или учитеља, али онај други, који је много бољи. — Како сте се ви слагали? Јесте ли много очекивали један од другог? — Ех, видиш, ја сам био сасвим заљубљен у њега, и он се није томе противио, — ето, тако је од прилике било; ми смо били иначе тако различни ; треба да знаш. Ја сам непрестано хтео да будем песник и то славан; али, знаш ли, шта је он одговорио једнога дана кад сам га упитао шта би желео најрадије бити ? — Индијанац, прави црвенокожи Индијанац с ратним знацима и свима осталим стварима што уз то иду! Сећам се још да ја то нисам никако могао разумети; нисам могао појмити да човек може желети да буде дивљак: тако сам културан ја био! — Али, зар није чудновато да је он могао после постати уметник? — упита Фенимора, и у њеном тону, којим је то упитала, било је неке хладноће и мрзости. Нилс опази то па се трже. — Ах не, није, — рече он потом, — ретко је да људи целокупном својом природом постају уметници. И баш управо такви свежи људи, жудни живота, као што је Ерик, имају често бескрајну чежњу за оним што је нежно и фино: фино , девичански хладно, слатко узвишено — не знам, како бих га назвао. Према спољњем свету они могу бити снажни и пунокрвни довољно, шта

виШе: могу бити неотесани, и нико и не слути какве чудне романтичне и осећајне тајне носе они у себи, зато што су они тако стидљиви, стидљиви до дна душе, мислим, ти велики људи што тешко каскају, тако да никаква бледа млада девојка не може бити стидљивија у души но што су они. Појмиш ли, Фенимора, да таква тајна, која не може обичним речима да се изговори у обичан, свакидашњи ваздух, може да начини од човека уметника? И они не могу да је изговоре, чујеш ли, не могу; човек мора веровати да је она ту и да тихо живи у њима, као лук од цвета у земљи, који ће ипак једном избацити на светлост своје мирисаве, нежне, бојене цветове. Појмиш ли ? Немој тражити ништа за себе од те снаге што цвет ствара, веруј само у њу, буди срећна што смеш да је негујеш и храниш и што знаш да иостоји. — Фенимора, немој се срдити, али ја се бојим да ти и Ерик нисте баш као што треба једно према другом. Зар то не може бити друкчије? Немој мислити на то ко је у праву, или на величину неправде; ти не смеш бити правична према њему, јер куд би се дели и најбољи међу нама с правичношћу! Не 3 већ помишљај на њега какав је он био оног тренутка кад си га највећма волела; веруј ми, он је достојан тога. Ти не смеш мерити, одмеравати; ја знам да има у љубави тренутака пуних блиставе, свечане екстазе, када би човек свој живот дао за љубљеног створа, ако би морало бити. Је ли ? Помишљај на то, Фенимора, не заборави на. то, како њега ради тако и ради саме себе. Он ућута. И она не рече ништа; лежала је мирно са сетним осмехом на уснама, бледа као какав цвет. Затим се подиже и пружи руку Нилсу. — Хоћеш ли да будеш мој пријатељ? рече она. — Ја то и јесам, Фенимора, — и он прихвати њену руку. — Хоћеш ли, Нилсе ? — До века, — одговори он и принесе с највећим поштовањем њену руку уснама. Затим устаде, и Фенимори се учини да је лепша стаса но што је икада пре тога био. Наскоро после тога дође и Трина и јави да се вратила, и онда је било теја, па најпосле вожња чамцем по тужној киши. Кад је јутро већ грануло, дође Ерик кући, и кад га је Фенимора видела спрам хладне, дневне светлости, која толико воли истину, како се спрема да иде спавати, тежак и несигуран од пића, устаклених очију од коцкања и прљавоблед због непроспаване ноћи, њој се тад учинише лепе речи, што их јој је Нилс изговорио, сасвим Фантастичне, и пријатељски завети, на које се бејаху тихо у души заветовали, ишчезоше бледећи пред даном који је освајао, јер то не бејаше ништа друго до привиђења каква се јављају у сну и игра мисли: племенита гомила лажи. Шта је могло помоћи борити се противу тога, кад је терет, што је био на њима, био без наде. Било је тако бескорисно лагати тако олако сама