Нова искра

— 304 —

блага и особитости ; па као што обично чине деца, и они је бејаху ноделили на двоје тако да је оно> што је било с једне стране пута, припадало Фенимори а с друге стране Нилсу. Често су упоређивали своја блага једио с другим и препирали се чије је лепше. Уз то је све имало свога имена: провале и брежуљци, стазе и ограде, јаркови и насипи; и кад би се овде или онде нашло какво особито велико и дивно дрво, то је и оно добивало своје име. Тако бејаху они, на све могуће начине, завладали целом шумом и тако бејаху створили један мали свет за себе, за који није нико други знао, и у коме се нико није могао кретати тако као они — па ипак нису имали никакве тајне међу собом за коју не би могао знати цео свет. Још нису имали никакве. Али је љубав ипак била у њиховим срцима, а и није била, исто онако као што у каквом пресићеном раствору има кристала а и нема; нема их све дотле док какав иверак или влакно не падне у течност те као неким мађијским ударом не распршти успаване атоме, тако да полете једно другоме па се, према недокучљивим законима, једно у друго укљеште врховима, и у тренут ока не постану кристали... кристали. • Тако је била и овде једна ситница која је изазвала да осете да они воле. Нема шта да се прича. Био је дан као и сви остали. Они су били сами у соби за седење као и стотину пута пре тога, па су се разговарали о сасвим обичним стварима, а и оно што се напољу дешавало било је тако обично и свакодневно како се само замислити може. Ништа није било необично што је Нилс стајао крај прозора и гледао напоље, и што је и Фенимора пришла и гледала напоље; то је било све, али је било довољно. Јер, одједном се преокренуше пропмост и садашњост и будућност у Нилсу Линеу сазнањем да он воли ту жену што стоји крај њега, не као нешто што је сјајно, слатко, срећно и лепо и што би га могло учинити срећним и пресрећним не, таква не бејаше његова љубав; али ју је он волео као нешто без чега не може бити исто тако као ни без даха. Па као што човек, који види да ће се утопити, пружа руке на све стране, тако и он дохвати њену руку па је притиште на срце. И она га разумеде. Готово једним вриском и тоном пуним страховања и бола повика му она као у име одговора и признања: „Ох да , Нилсе!« и истрже своју руку. Бледа и устежући се стајала је она тако један тренутак; затим се једним коленом спусти на једну постављену столицу, сакри лице у кадиФени наслон и зајеца гласно. Нилс је био за неколико тренутака као слеп, и његове руке тражаху између саксија с луковачама каквог наслона. То је трајало само неколико секунада; он приђе затим столици, на којој је она лежала па се, ослоњен једном руком о наслон, наже над њу не дотакавши је се ничим.

— Немој очајавати толико, Фенимора, погледај овамо и хајде да се разговоримо нас двоје. Зар нећеш? Не бој се ништа; пусти да заједнички сносимо ово, ох љубљени створе, пусти ! Покушај да ли то можеш! Она подиже мало главу и погледа на више у њега. — Ох Боже, шта да чинимо! — Зар ово није ужасно, Нилсе? Зашто сам ја. морала овако проћи на овом свету? И како је то могло лепо бити тако срећна! И она стаде поново јецати. — Је ли требало да сам ћутао? — јадаше се он. — Сирота Фенимора, зар би теби милије било да ниси никад ни сазнала за ово ? И опет подиже она главу и маши се његове руке. — Требало је да дознам па онда да умрем! Ох, камо да сам у гробу па да знам за то! То би било тако лепо, ох, тако пријатно и добро!.. — Жалосно је за нас, Фенимора, да је прво, што нам доноси наша љубав, само страх и сузе. Зар не мислиш и ти тако ? — Ти не смеш, Нилсе, бити суров према мени, али ја не могу друкчије. Ти не можеш да гледаш на ову ствар онако као ја; ја сам та која би требало да буде јака, јер са ја та која сам везана. Ох кад бих могла силом да узмем своју љубав па да је затворим у најскривенији кутак на дну моје душе и да будем глува на сва њена заиомагања и преклињања, па да онда станем пред тебе и да ти кажем да ваља да одлазиш далеко одавде, далеко' Али, ја не могу, ја сам толико препатила; па ни ово не могу да поднесем, Нилсе, не могу! Ја не могу живети без тебе; иогле, могу ли то? Верујеш ли да бих могла то? Она се подиже па се приљуби уз његове груди. — Ево ме ту и ја те не пуштам; ја нећу да те пустим од себе па па останом сама у пређашњој тами. То је као понор без дна пун ужаса и мука, и ја нећу да скачем у њега! Та пре ћу скочити у море, Нилсе! Па и ако нови живот буде донео болове, биће бар нови болови, који немају тупу жаоку оиих пређашњих и који не могу да погађају онако сигурно као они - пређашњи, који тако немилосрдно тачно познају моје срце. Говорим ли ја као махнита? — Јесте, зацело, али то ирија тако моћи разговарати с тобом без снебивања, не морати се више чувати да ти кажем све оно што није у реду. Али сад имаш права на то, пре но сви ^руги! Ох, кад би ме могао само сасвим узети тако да будем твоја, а да ни најмање не буде ничије више! Ох, кад би ме могао нешто ишчупати из свих ових прилика у којима сам! — Ми их морамо раскинути, Фенимора! Ја ћу већ то удесити, само се не плаши ничега! Једнога дана, пре но што буде когод наслутио ма и најмање што, ми ћемо бити већ далеко одавде. — Не, не, ми не смемо бежати, само то не! Радије и све друго, само да моји родитељи не сазнаду да је њихова кћи одбегла! То не може