Нова искра

— 281 —

Број 10.

Београд, октобра 1907. год.

Година IX.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: па годипу 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. илп 20 дипара у злату. Претплата и све што се тиче администрацпје шаље се Р. Ј. Одавп&у, власнику и уреднику „Нове Жскре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадпо тражење поједиппх бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Записи непознатога новела Петра Ј. Одавића

ШЈР1 ^е би ничега било, да је, тако рећи у очи самога поласка на пут, нисам видео ; и, сасвим случајпо, изменио с њом не144.1 колико речи. Било је у мају. Једнога Јј I вечера, пошто ми се већ било досадило №Ј ») бубати из дебелих књижурина, спремио сам се и пошао у шетњу. Становао сам у улици Геј-Лисаковој, и то одмах тамо у почетку, недалеко од Луксенбуршког парка. Кад сам изишао већ је хладовина почела да овлађује. Са тла поливених улица била је свежина. После неколико првих дубљих удисаја свежег ваздуха, већ сам био заборавио загушљив собни ваздух: становао сам на четвртом спрату. По обичају право сам пошао на Луксенбуршки парк. Кад сам ушао, освртао сам се, нећу ли видети кога од другова, али их не беше ни једног. Са широке терасе полако сам се спустио ка великом басену, па поред сенатске зграде упутио се ка музеју. Кратка алеја старих дрвета што спаја те две зграде, тако звана Алеја Уздаха, била ми је нарочито симпатична у то доба. Онај, можда, један од најлепших споменика париских, споменик живогтасца Делакроа, био је већ подигнут, и ја сам, кад бих био сам, често игпао тамо да га гледам, и гледајући га заносио сам се у мисли и снове.

Није била никаква реткост: било ми је двадесет година. И сад кад се сетим тих дана дође ми да занлачем, не зато што ми се нису остварили не знам какви златни снови и што нисам постао какав велики човек, но зато што је живот донео собом тако, тако много разочарања. Никада ми ни на памет није падало да ћу и ја бити какав велики човек или бар какав велики господин; али сам замишљао, као што без сумње замишљају сви младићи, да ће ми и будући живот тећи тако глатко, тако пријатно као што је и дотадањи. У тој алеји обично није било много света, можда и зато игго је некако с неруке, што је у крају. Али тога вечера све оно неколико клупа било је заузето. Прошао сам с краја на крај алеје и поново сам се вратио. На једној клупи, и то баш оној најближој споменику, седела је само једна млада женска и крај њених ногу играло се дете. И ја сам сео на ту клупу. На мој уобичајени поздрав у таквој прилици, женскиња и не гледајући ме, само климну главом, а детенце се усправи и, држећи се за сукњу женској, онако позади ње, љубопитљиво ме погледаше, па онда, како се ја и не осврнух на њега, поново в се саже и поче да купи несак у мале гомилице.