Нова искра

— 324 —

Ибиш (Тргне се и разагна нислп које су. га сиопале, те се расвести). Нареди, кнеже, којег момка да прихвати коње, па аођи. (Одлаан) Кнвз Симо (Полазећи, Јову). Ајде, р ги оабери дјецу и зови народ из цркве, те опреми момке за мном. А овдје, под ови храст, простри оиџаде и налиј воде у ибрике. (Одлази за Ибишем) V. Јово (Напоље звекет и тоиот спе ближе, ту је већ. Јово је ушао у цркву, те отуд одмах изишло нешто момака н пошло у сусрет јањичарима. Јово је за тим отишао у лево, те отуд донео сиџаде, ибрик и чисту белу махраму. Сиџаде је простро под храстом, за тим иалио на чесми ибрик водом, метнуо га на камеп бињекташ а 110 њему махраму пребацио. Тек је Јово површио посла а из цркве народ почео излазити. Два три старца, неколики домаћиии а за тим мајке са децом. Крај сваке по једно а крај гдекоје и по двоје деце. Сви се прибирају иа левој страни, крај чесме, а љима прилазе и оне мајке са богаљима, које нису улазиле у цркиу) VI. Отац Серафим (За народом излази из цркве и отац СераФим, гологлав и са епитрахиљем о врату. Оца Серафима је попала седина а исирзкило суице, Висок је, суве руке а светла ока, над којим се наднеле беле веђе. Он збори тихо, лаганом речју, али оком каже више но говором. Кад дође за народом до капије, он узноси руком мали дпвени крстић и ирекрсти н.име народ. Неки, оии ближе њему, падају на колена а други остају погнуте главе и слушају реч). Ћери моје и дјецо моја! Натуштило нам се небо и ено нам се облак ближи, те носи сузну кишу, која ће мало час поплавити наше домове и погасити ватре на огњиштима. Пухнуће вјетар и почупати младице из корјена, из душавашијех; удариће град и покосити плод вашијех срдаца. Али.... триљет' се мора! Трпљели су они прије нас, трпимо ми, трпљеће и они што ће доћ' за нама. Велики се гријеси не откупљују малијем жртвама, а на нама лежи тежак гријех наших старијех. Трпљет' се мора! Стегните, мајке, срца; нека вам усахну очи; нека се придуши јаук и

болове своје искажите у молитви Господу Вогу својему! А ви, дјецо моја, коју до који час судба отргне са крила родитељскијех и са њедара мајке цркве, пођите у далеки свијет са благословом Вожјим. Понесите собом крв, коју су вам мајке улиле у жиле, како бисте по љој познали братску крв, ако вам се кадгод рука магаи да и братску крв прблијевате; понесите собом крв Христову, којом вас ја мало час окријепих, како бисте по њој иозпали вјеру, коју сте некада вјеровали, ако вам се кадгод рука маши да иа своју вјеру пасрнете. Нека вас Господ благослови а његово знаменије окријени. Приђите, дјецо, да се опростимо у име Бога оца, Бога сина и (Загрцне се. Деца му прилазе па со тискају, љубсћи му руке. Ои полегао по њима, ти им л.уби косу, чело и благосиља их, једва изговарајући посдедње речи)... и... Бога... духа... светога... VII. Даут-ага (Улази напред а за њим и све остале тајабаше, јањичари, кнез и момци. Јово узео ибрик у десну руку, махраму је нребацио преко леве и ову наслонио на груди, те нолива Даут-агу, да умије руке. За то време, један арап-слуга доноси черкеске јастуке са седала, други доноси једно турско седло, те то бацају по сиџадету, да се могу ослонити они који иоседају иа сиџаде). Даут-ага (Пошто је умио руке, те бришући се махрамом дигао главу и спазио оца СераФима). Попе, гледај цркву своју а остави ови царски народ! Отац Серафим Гледам, ага, гледам цркву своју. (Спуштајући руке на главе дечје). Ово је црква МОЈа! (Диже главу, погледа још једном по народу, иа се, тешка срца, окрене и оде лагано у цркву и затвори врата за собом). Даут-ага (Пошто је убрисао руке, сео је на сиџаде те се наслонио на оно седло. За њим иоседали и сви остали а уз колено му Санџак-бег. Ћатиб сео са свим напред те вади из торбе тефтере а из силава дивит, те из овога калем и реже га ножићем на нокту. И ТеФтиш -ага вади из недара своје теФтере, те их прелистава и загледа у њих. Скендер-бег прииалио чибук, који му донео један пандур и удесио, а Даут-ага наргилу, коју му је удесио један Арап а Јово донио на цреиићу жар те припалио. Пошто иовуче ирви дим, ословиће кнеза). Јесу л' ти овдјеи сва дјеца, колико их је У селу?