Нова искра

— 313

Број 11. и 12.

Београд, новембра и декембра 1907. год. Година IX.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 дипара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Одавипу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Записи непознатога новела Петра Ј. Одавића

(СВРШЕТАК)

к ко нас је ветрић гшркао, и лако су се тресла и дрхтала разапета платна на лађи више наших глава. Обалама Сене брујала је широка песма живота пгго је туда текла. И трамваји и омнибуси и најразноврснији вехикили ишли су, гонили су се у обадва правца, а Сеном, као прави Фантоми, нечујно су нам долазиле у сусрет и промицале иоред нас друге лађе. Нас смо двоје седели једно поред другога на предњем делу лађе. Сва она силна нежност што је у себи крије младићско срце у часовима чежње и маштарија, била се иробудила у мени. Пикаква радост, никакво задовољетво не могу се ни из далека једначити с оним што сам тада осећао. Л све то морало се јасно исцртавати и на моме лицу и у погледу моме, пошто ми она у један мах рече: — Је ли све баш као у каквом сну? — 0, рекао сам јој: кад бисте само знали како ми је сада у души? На широком пољу амбиција и сујете људске не видим ничега што бих више жељкао од ових часова што их проводим

крај вас. Ја нисам могао ни замислити да у девојачком свету има и таквих као што сте ви.... — Али ја нећу, упаде ми она у реч, да ми говориш о мени. Ја задрхтах. Дакле оно први пут није било случајно: она ме, ето, и по други пут ословљава са ти. — Зашто ? запитах је, а груди ми уздрхташе и очи ми се овлажише. Зашто нећеш да ти кажем досад најлепшу испевану песму моје душе? Ти још не знаш како ми је кад сам поред тебе. Не радиш ништа што би ме привлачило к теби; на првом сретају одбијала си ме од себе; мирна си, али у тој мирноћи твојој има нечега што је веће од свега осталог и што личности твојој даје највише привлачне моћи. Док сам то говорио: и њен иоглед и читав израз лица беху се часом променили. Некаква нежност, коју дотле на њојзи нисам видео, као да се упињала да савлада ону њену обичну збиљу и крутост, и у један мах изгледало ми је, као да сам и у њеним очима приметио скривене сузе. Али све је то било за један тренут само и сасвим мирно; без и најмањег дрхтања у гласу, рече ми;