Нова искра

— 355- —

Око подне било јс све спремно за пут. Баш кад оу приспела кола, она се сети Нилса Линеа. Извуче брзо из џепа један јадни, мали бележник, који је носила са собом, па га исписа свега праштајући се с Пилсом, јер су листови били тако мали да је само по две три речи могло стати наједном; затим га стрпа уједну куверту и отпутова. Кад се Нилс вратио после подне, — санитетска полиција у Лимоиу бејаше га задржала, — била је она већ давно у Мори-у а затим и у железници. Он се није нимало зачудио, само је био ожалошћен; није се нимало срдио, па се чак шта више и насмешио тихо, с резигнацијом, на ове нове непријатности усудове. Али кад је у вече седео у празној, месечином обасјаној башти и причао маломе дечаку гостионичаревом причу о принцези која је поново нашла своје перје и одлетела од свога драгана, далеко у земљу вила, њега обузе пека бескрајна чежња за Ленборгардом, хтео је да га нешто, као завичај, обухвати, да га к себи привуче и чврсто држи, свеједно како. Он не могаше више сносити равнодушност живота, ово напуштање од свију и свакога, ово остављање самоме себи. Без завичаја на земљи, без Бога на небу, без циља у будућности! Он је хтео да има бар завичај; хтео је да се усили да га заволи, то место како и великоме тако и у маломе, сваки камен, свако дрво, и мртво и живо, да своје срце на њих подели тако да га то не узмогне никад више пустити од себе. 13. Годину дана од прилике живео је Нилс у Ленборгарду и управљао својим имањем како је знао и умео или р;олико је то његов управитељ допуштао. Он бејаше скинуо своју Фирму, избрисао девизу и одрекао се. Нека се човечанство и без њега помогне! Он је познао срећу коју пружа чисто телесни рад, кад гледамо како гомила расте под нашим рукама, кад одиста можемо да свршимо нешто, тако да смо га и свршили, да знамо, кад уморни будемо отишли, да ће снага, коју смо уложили, остати после нас у нашем раду, и да ће рад остати, да га неће за једну ноћ сумња уништити, да га не може одухнути критика једног нерасположеног јутрењег часа. У пољској привреди не бејаше Сизифовог камења. Па онда: радом уморити своје тело! Па оно уживање кад пођемо да отпочинемо и да у сну стекнемо нову снагу, те да је изнова употребимо, правилно, као што дан и ноћ долазе једно за другим, а да му не смета ћуд његова мозга, а да не мора човек себе обазриво да додирује као какав удешени гитар с изеденим чивијама! Он је био тако лепо подједнако срећан, и често би га могао човек видети како седи, као што је и његов отац седео, на вратницама од какве ограде или на каквом граничном камену, па с неком чудном вегетативном занесеношћу гледа непомично у злаћану пшеницу или јечам који се повио под теретом.

Јонт није био отлочео да тражи ближе познанство с породицама из околине; једино место, куда је тако рећи чешће одлазио, била је кућа апелационог судије Скинерупа у Варду. Они су били дошли у варош, јога док је његов отац био у животу, па како је апелациони судија био један од Линеових старих универзитетских пријатеља, то су се породице много дружиле. Скинеруи, благ, ћелав господин, оштрих цртаи благих очију, био је сад удовац и кућа му је била пуна, више но што је требало, јер је имао четири кћери, од којих је најстаријој било седамнаеот а најмлађој дванаест година. Нилс је волео да се с врло начитаним судијом разговара о сваковрсиим естетичним предметима, јер и ако је био почео да употребљава своје руке, ипак није одједанпут постао сељак. Њему је годила и по мало комична обазривост с којом се онај морао изражавати чим је био говор о поређењу између данске и туђинске литературе, или и иначе кад би се Данска упоређивала с нечим што није било дански. Јер, било је врло потребно бити обазрив, понгго је, наиме, судија био један од оних добрих, ватреиих патриота, каквих их је онда било, људи које је човек могао довести дотле да и против срца признаду да Данска истина није најзнатнија међу великим силама европским, али који иначе нису ништа друго хтели признати што не би земљу или ма што друго, што је у вези с њоме, ставило напред и нигде више. Што му је приликом ових разговора још било мило, али ни сам није знао зашто нити је давао и најмање важности томе, било је радосно дивљење којим га је седамнаестогодишња Герда пратила кад је он зборио. Она је гледала да се одмах ту нађе, кад је он ту, и са таком је усрдношћу слушала да је често могао видети како сва порумени од усхићења кад би он рекао штогод што би се њој учинило нарочито лепо. Наиме, он бејаше, сасвим без своје кривице, постао идеал ове младе девојке; првобитно понајвише с тога што је носио, кад би дошао у варош на коњу, један стран, мрк шпански огртач врло романтичнога кроја. А после тога и за то, што је он на пример говорио увек Фиренца а не Флоренција, и најпосле, што је он био самохран на свету, и што је његов израз лица био по мало сетан. Та било је толико ствари по којима се он разликовао од свих осталих људи како у Варду тако и у Ринкјебингу. Једнога топлога летњега дана Нилс је пролазио маленом улицом позади врта судијиног, Сунце је пекло малене црвенкасто мрке куће; на реци су били чамци заклоњени са стране асурама да се не би смола растопила на превојцима; свуда унаоколо било је све поизатварано, да би се добила хладовина које иапољу није било. На отвореним кућним вратима седела су деца и учила на глас своје лекције и зујали као за опкладу с челама тамо у врту; читав рој врабаца скакутао је, без и једног гласка, с дрвета на дрво: одједанпут сви у висину, и онда опет сви одједанпут доле.