Нова искра

— 38 —

одузеше; хтели су нам отети и оио најмилије и најдрагоценије: образ наших жена и девојака, и ради својих личних прохтева згазити и у прах претворити срећу и задовољство наших домова, који се само крвљу могу опрати. »Не треба да вам кажем да сам се у првоме реду бојао за Златку. Била је сама са оцем, без мајке, и ђаво који не оре нити копа, најлакше је могао овде умешати своје прсте. Осим тога, женско срце је тако несхватљиво и пуно толико дубина, да га је тешко разумети. То је као брод пун брзака и вртлога, и опрезно прелазећи га, кад већ мислиш да си на другој обали, хоп, одједном се нађеш у води. Сачувати га за себе и бити сигуран у своју срећу, ако то већ није суђено, потпуно је немогуће. И ја сам пазио Златку као што мајка уме дете чувати, али је сачувати нисам могао. Док ме је под влажном земљом пробијао зној за коју злехуду цркавицу, Вагнер је чинио своје. Он који беше одмах бацио око на њену једру лепоту, био јој се толико приближио, да је било само питање времена, када ће му плен потпуно пасти у руке. »У томе времену деси се и експлозија доле у окну. Остадох жив, али онакажен и богаљ за цео живот, као што ме сада видите. Платили су ми моју несрећу, али ко пита за то, што је један људски живот за навек упропашћен, што је моја срећа једном за свагда уништена. Бол и сапатња других траје таман толико, колико и смена радника у окну. И онда, све се заборави, живот и даље иде својим обичним током, а тај несрећник остаје самоме себи све дотле, док смрт не дође по своје и не учини крај целој беди и јаду. »После дугог боловања и опорављен толико да сам поново могао изићи на свет и живот, ступих међу људе. Они су при мојој појави ћутали, али онај иеми ужас, који се оцртавао на свима лицима, говорио ми је речитије но икакве речи о мом страшном изгледу, о мојој ужасној несрећи. А кад ме Златка први пут после тога виде, она само јаукну, покри лице рукама и побеже од мене. Ах, шта бих све у томе тренутку дао, да само поново пред њу станем здрав и снажан као што сам негда био! Да још једном, ма и последњи пут, видим њено лепо лице, како ме са осмехом дочекује! Узаман!.... Био сам богаљ, кога су можда жалили, али чији је изглед плашио.... И у својој немоћи ја сам најзад и Бога проклињао, што ме је поред свега тога још у животу оставио.... »Златка ме избегавала. Она није више са мном говорила о нашем будућем животу, није ме очекивала у воћњаку у сенци дрвета или на зеленпм рудииама у близини рудника. Зато су је пак чешће виђали, нарочито у први сумрак вечери, где одлази Вагнеру. Дошаптавали су ми све, можда зато, што су знали наше односе раније, а можда и с тога, да би само видели, како ћу ја све то примити. Људи имају ту особину, да у животу радо гледају бол других лица. А ја сам и даље волео Златку и мислио на њу; нисам

се могао оставити. Зашто?.... Ко на то може одговорити, ко те ствари може расветлети ? Од једном и изненада наиђе то на човека као силан врући ветар, опије га и занесе.... Не мисли се више, не чује се ништа друго, не осећа се ни топло ни хладно, очи су засењене и једна једина мисао испуњава цео живот: она, и опет она.... Онако исто као кад лептир налети на светлост п крила опржи.... »Тајна у селу постаде јавна. Златка је редовно одлазила Вагнеру, ономе Вагнеру који је можда највише крив мојој несрећи (о томе ми је стари Франц после причао, како упаљачи на динамиту, које ми је Вагнер дао, нису били исправни). Идокјеотац Златкин, Беркењеч, редовно остајао горе у бараци и пио на Вагнеров рачун, дотле се њих двоје осмелише да се и дању виђају и да заједно тако пролазе и поред моје куће. Он, високо дигнуте главе као славни победилац, а Златка кријући очи да не види моје онакажено лице.... Знао сам све: оно исто њено лепо лице смешило се сада на Вагнера, оне исте топле руке савијале се око његова врата, а њене румене свеже усне тражиле су и припијале се уз његове усне.... И видећи их тако, крв ми је ударила у главу, а силан бес раздирао груди, да сам од бола хтео јаукнути као пребивени пас.... Јер треба да знате да ми је у своме јаду прва брига била да нађем место њихових састанака. И ја сам га нашао.... И гледајући их тако заједно, припивене једно уз друго, ја сам после првог виђења, за дивно чудо, био много мирнији; за цело с тога, што више нисам био у неизвесности. Али је са том мирноћом дошло и нешто друго: у моме мозгу развијала се једна једина ужасна мисао у огромним размерама —■ један од нас двојице излишан је на свету!... То је била моја збиља! Пала ми је од једном на памет. И тада ме обузе неко ново осећање; сад ће бити, што ће бити. Ја нисам могао више како хоћу, већ како морам!.... »Најзад, могао сам му све опростити: и моје мучење од његове стране доле у окну, и закидање зараде, и оно са динамитом... Али Златку?!... Не, Златку му нисам могао оставити; с тим сам био на чисто. Ко мени Златку отима, узећу му живот и ■— мир!.... А зашто да не?.... Кад неко стоји као он између мене и онога, што ја морам за живот имати.... Ја нисам хтео његов новац и његово имање — то нека му је на част — али оно мало злехуде срећице.... то не треба да ми ногама гази.... Јер, зар најзад нисам и ја био човек; зар нисам и ја имао право на живот и срећу у њему као сваки други?.... И зашто да ми отима Златку, кад је она била већ моја?.... Она би мени испунила цео живот срећом и задовољством, а њему?.... Јест, њему би послужила за разонођење месец, два, и онда?.... Онда би дошла друга.... А тако није смело бити. »Мој је план био готов. Како су се састајали у близини рудника, одмах више извора, а како је ово место било прикривено и лежало