Нова искра

— 40 -

испод впсокс огромпе стене, требало ми је само мало снаге да до нвице довучем један од огромних каменова и да га спустим доле. Камен би свом жестином налетео доле на њ, размрскао га свсга и — мртва уста не говоре! Ту би био крај.... »И једиога од тонлих летњих вечери стајао сам на своме месту горе. Срце ми је било да искочи. С муком морао сам прибрати сву снагу да своју мисао у дело приведем. Вагнер је већ био ту. Лепо се башкарио на мекој трави. И онда, — запнсм из све снаге. Камен се одрони и ужасно пиштећи сурва се доле у провалију. Један, два крика одјекиуите у тамном сумраку, и све је било свршено.... »Сутра дан нашли су их заједно мртве. У своме слепилу ја нисам видео Златку, која је

била изашла иза окомка н пошла Вагнеру. Стена је и њу погодила. Богом вам се кунем да њу нисам хтео.... Али судбина! Не бива онако како човек мисли, већ како њена ћуд хоће.... »Ето вам моје прошлости! Можете мислити како вам је драго. Али што се мене тиче, могу вам рећи, да ме савест због Вагнера ни најмање не гризе; он је своје потнуно добио.... Али Златка, ех!.... <( Јон је ћутао. Пред нама се беласао рудник н високи колутови дима извијали су се више њега и губили у суморним, сивим облацпма. Јои устаде са камена. И тешко корачајући он се ингуби у оближњој шуми. Фебруара 1911. год. Ћићевац.

Ж И В 0 Т У

Знам: заман тражим стазе глатке, цветне; Из оштра крша бије жарка стења. Знам: нећу наић' на створове сретне На челу свима гори жиг трпљења. Ал' нека други траже изван тебе Одговор мучни о намени света, Нек сумња плаха другим срце гребе, Ти, какав јеси, сам си мени мета! И леп си увек: и кад олуј веје И дрма густе, мирисаве горе, И кад се сунце кроз облачке смеје На недогледно, тајанствено море. Јер све у теби свога смисла има, Најмања тварка о свесноме учи; Тек човек само међ створењма свима Све ново тражи да свој разум мучи.

Патуљак злобни лаже себи самом, А мисб му се непрестано врти И колеба се међ сјајем и тамом, Досадом тешком и страхом од смрти. Ал' преко трња, по ком крв се точи, Кријући сузе што се крит' не могу, О, лепо ли је кад се онде рочи Где молбе нема ни врагу ни богу. О, лепо ли је гладит' косу плаву, Гледати очи, миље неизмерно, Уморну своју наслонити главу На нежно срце што ти куца верно. А час кад стигне, да оку уморном За навек скрије топло, драго сунце, Без бола, мирно, душом увек орном, Упити поглед у ведре врхунце. Рикард Николи-ћ.