Нова искра

84 —

родан. Хтео сам скренути њену пажњу са њене личности и привезати је за саму расправу. Сваки може живети ко има главу и срце. Само живот треба мерити не аршином већ вредиошћу. У месец дана може се осетити пунији и дражи живот, него што га други осети за педесет година... Она уздрхта, а очи јој заблисташе. — Научите ме тој вештини!.. Чујте ме, Андреја Николајевићу, љутили се или не — ја Вас сматрам као себи најближег човека. И данас Вам ево кажем, признајем, исповедам: страшно бих и ужасно хтела да живим... Ужасно! То јој се отело из дубине душе. У том признању осећало се потпуно очајање, дубоко сазнање немоћности. Осећао сам се позван да је осоколим, да јој помогнем ма и најмањом надом. Узех јој руку и пољубих са искреним изразом саучешћа. — Научићу Вас како будем умео, драги друже! рекох стежући јој руку. Она се ћутећи осмехну а очи јој се напунише суза. Видео сам да јој моје држање ствара дубоко уживање, па, да не бих покварио утисак, дигох се и рекох, да ми је већ време поћи на воз. А тако је доиста и било. Већ је било око осам и по, а замало треба да пође и иоследњи воз. — Хајдемо, ја ћу Вас пратити до вагона. Ви сте данас тако мили, какви никад не бесте! Узе ме иод руку и пођосмо. Осећао сам да ме је тај разговор необично приближио њој. Осећање њене руке и цела њена појава, која се уз мене припијала и подрхтавала од лаке хладноће, ствараху ми задовољство. У том тренутку пожелео сам, да та симпатична девојка, којој је суђено да тако мало проживи, буде ма и најмање срећна. Воз се већ примицао. У даљини се појавише црвене светиљке, локомотива је с времена на време позвиждавала. Под малом дрвеном чекаоницом сакупило се десетак људи, који су очекивали воз. Ишли смо ћутећи и зауставили се мало подаље. Воз дође, ја седох у отворени вагон и кроз ниску огра.ду стискох јој руку. — А зашто ми ништа не рекосте... шта ради Надежда Алексјејевна ? упита Олењина. — Удаје се! рекох јој сасвим мирно. Олга Михаиловна окрете се и тихо промуца: — То знам... А кад сте одлучили? — Она се удаје, али ја се не женим, Олга Михаиловна! Олењина баци на мене тужни поглед и промуца неуједначеним, искиданим гласом: — Ако је шала, ружно је што се тако шалите, Андреја Николајевићу! — Истина је, истина... рекох јој: то је сушта истина, кунем Вам се! Чу се звиждање. Још једном јој пружих руку. Стеже ми је с отвореном недоумицом и колебањем.

— Хоћете ли ми то објаснити? упита она, када воз већ пође. — Прекосутра! довикнух јој и изгубих је с очију, јер јој се појава изгуби у тами.': . VI Сутрадан, у 11 часова, био са,м код нотара. Овај поштовани чичица — висок, танак, нешто погрбљен, пун слабости за све што је енглеско, због чега је и бријао брке, носио коврчасти жабо и говорио нолако, увек хладнокрвно, скоро без икаквих покрета — био је мој добар познаник. Чак сам се једно време врзмао око његове кћери, али пошто је запроси неки житар, Грк, који је имао око педесет тисућа годишњег прихода, — само је тужно уздахнула и удала се за њега. Нисам се томе противио, јер је то био њен сасвим правилаи рачун, и пошто сам то отворено казао и самом нотару, нашао је да сам ја врло разборит човек. Ипак је чичица овог пута био у великој неизвесности. Није могао схватити, какве то рачуне могу ја имати са Масловитим, тим највећим богаташем у граду и толико познатим човеком. У томе као да је назирао неку тајну. Ја сам му објаснио. — Ствар је проста: препоручили су м.е г. Масловитом као младог правника, јер ћу ових дана добити своју диплому, па би он, ето, да ме уведе у послове. Није најзадовољнији са досадашњим повереником... Господин Масловити жени се младом и не богатом девојком. Разуме се •изгледи његови на њезину нежност нису велики, па би хтео да их овим актом увелича. У самој ствари, то га. ништа не кошта, јер ипак све остаје у његовој кући, а вереници је пријатно. Али њему је неугодно да понуди т. ј. он мисли да је неугодно, а ја сам миитљења, да је веома пријатно понудити три милиона. И ја сад вршим ту угодну дужност... Изгледа да је моје објашњење задовољило нотара. Или он бар није више показивао никакву сумњу. Рече ми, да ће поручени актови бити готови у два часа, када ће доћи и Масловити; нота.р ће му отићи (Масловити ће одсести у једној од својих кућа) и ствар ће бити свршена. У четири часа моћи ћу добити копију. Разуме се, нисам ништа предузимао. И ако сам био уверен, да се МаСловити неће одрећи своје одлуке, ипак су три милиона тако осетљива величина, да би и најмања непажња могла покварити целу ствар. Кремчатов је нашао, да сам тога дана изгледао као какав необично забринут човек. — Какву ли то муку мучиш? домишљао се он и, као човек доброг срца, сматрао је за своју дужност да ми бригу разбије. И доиста му треба одати признање: био је неисцрпан и разноврстан. Његов је живот пун најневероватнијих случајности. Лично су се њему догађале све нај-