Нова искра

— 115 —

МИХО МАРИНКОВИЋ: МОЈ ПОРТРЕТ.

ствари видело да она није као друге болести. Наиме, тице и четвороножне животиње које једу лешеве, нису ни ирилазиле толиким мртвацима, или, ако би која од њих јела, с места би угинула. Доказ је за то што је оваквих тица било очевидно нестало, и нису се могле видети ни иначе, ни у близини лешева. Ово се нестајање нарочито добро могло приметћти код паса, јер ови живе иоред људи. 51. Таква је у главном била болест, када се изоставе извесне специФичне појаве, које су се јављале код свакога у другом облику. Осталих сва.кодневних болбсги у томе времену није било, а ако би се која и појавила, ггрелазила би у ону једну. Умирали су и они о којима се нико није старао, и они који су били веома неговани. Није уопште ни постојао некакав лек од кога, би се могао очекивати да ће помоћи онима који га уиотребљују; једно исто средство било је нскоме од користи, а другоме од штете. Што се тиче издржљивости, сасвим је било све једно да ли је тело снажно или слабо. Куга је грабила све, и оне који су били најбоље лечени. Од свих зала најстрашније је било, прво, душевна клону ./10ст кад би ко осетио да је болестан, јер се у таквим случајевима одмах губила сва,ка нада, болеснпци су напуштади самп себе, и нису показивали ни-

какав отпор; а друго, што је болест при неговању болесника прелазила иа здраве, на су људи умирали као овце. Ова је ствар изазвала најстрашнији помор. Јер су, с једне стране, они којима из страха нико није смео прићи, пропадали остављени, тако да су се многе куће ископале немајући кога да гледа болеснике; с друге стране, и који би се нашли ту, страдалн би, и то у првом реду они који су хтели да испуне узвишену дужност: ови су се стидели да чувају сами себе, и ишли су својим пријатељима, пошто је и самим укућанима, сломлЈенима од страшне несреће, било већ досадило јадиковање над самртницима, па су дизали руке. Више сажаљења ирема мртвима и болеснима ималп су они који су прездравили, јер су, с једие стране, знали каква. је то болест, а, с друге стране, били су већ у сигурности, пошто болест, ако би се по други пут повратила, није била смртна. Оваквим би болесницима честитали сви, и они бп се сами веома радовали које због оздрављења, које опет што су имали ташту наду да им у будуће никаква болест неће моћи досадити. 52. Уз ову невољу мучила је Атињане још више навала сел^ана у град, а и ови сами нису прошлп ништа боље. Јер како није било довољно кућа, него су, у лето, морали да станују у за-