Нова искра

136 —

трзања срца мојега. И нема здрава места на м'ени. Псалам >38. Поцрнела је кожа моја и кости моје посахнуше од жеге. Књига о Јову XXX. Окадила сам постељу своју смирном алојем и циметом. Хајде да се опијамо љубављу до зоре; хајде да се веселимо миловањем. Приче Соломунове IX, 17, 18. „Вај, како ми уста за пољупцем горе! Вриште младе срме, капље мирис нара, У облак се диже кад од мандрагоре. И губи ко живот, ко дим, као пара. О, певајте живот звуцима сосана! Ситости, Животе!.. Салома је стара. Ја сад слушам ветре са Нилових страна И сунцем печене појмим пирамиде. За вас цвати лоза — за ме пада слана! Рањаве ми ноге од трчања бриде. Јурила сам као да сам с ума сишла И тражила жене које још се стиде. По пристаништима прљавим сам ишла И тражила страсти у чамцима блатним. С јутра стража би ме пијану наишла И шибала бичем по жилама вратним. И жене ми ци.ше страст до кости голе. И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле: Срећна када мучим, срећна кад ме муче. О, дрвета пуна мириса и смоле, Плодови ме ваши блудној страсти уче. Зрелост, драж, мекота! Вај, милости мени. Немоћ ми и пустош празно срце жуче. О сунце, о ноћи, вама испијени Удови се грче без крви, без сока. Као урма, што се вечито зелени, Дај ми моћ да сишем језера дубока Испод врела песка! Моја душа плаче И смоласте сузе теку ми из ока. Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробл^е заче:

Сиве очи тону у мрк бакар лица, А коса некада свилена и плава Мирише ко лишће свелих л>убичица. Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ звона кад заћуте, Сред збрканих снова кад занеми јава, Месечево млеко кад посребри путе И кад сладак мирис проспе смоква зрела. Тад јој дрхте руке увеле и жуте, Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића. И збрчкана уста још једном би хтела, Да окусе младост разблудиих младића, Да им срчу очи док се чаше лију И удара задах ложнице и пића. О, да голе руке још једном се вију И стежу мермерне, голе мушке гњати, Да у мушком недру очи јој се крију, Да пехаром крви сваки целов плати, Истрошену снагу да у неврат проспе, Да у вечно ништа пољупцем се врати! Јер празап је живот кад у јесен доспе. Тад замућен поглед црвени од суза, Пахуљице модре старост лицем оспе, Чело пуно змија ко страшна Медуза; Клецаве су ноге, спарушкане дојке, Црне жиле — оков самртничких уза. Уцвала је лоза, миришу девојке, Црвене се тела, бљеште мушка бедра, Кикоћу се, слушај, лузима лепојке. Салома, Салома, бруји песма ведра И сланом се пустом крици здравл^а оре. Сунце пржи мушка раздрл>ена недра.