Нова искра

Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани! Трава! Из мог тела нови живот ниче. Ври живот у гробу. Над њим криче врани. Авај, ја у свему што нов живот кличе, О, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче. И ливаде нове нови ветар брише. Снови! Прах и снови!" У сну јој се чини Да још неког љуби, пије га и сише. Тако мру на југу!

Чини јој се неки путник у даљини. И чека га, чезне, и у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини. Шкрипе трошне кости и уди што вену; Модре црне нокте у песак зарива, Просипа из уста крв и жуч и пену. Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома. Бели осмех модрим лицем се разлива. . Салома! Милутин БојиК

ЈД И МОЂ И ЗВЕЗДЕ и ноћ и звезде са тамних висина Чуј, далеко негде из шумских дубина блудимо кроз полЈа. Класје, стаза, кути, јекну песма нимфа тајанствено, чудно поље, брег и све то притајена даха и заниха таму... Слушамо је жудно очекује нешто из мрачних даљина ја и ноћ и звезде са тамних висина, и, кб срце моје, нешто чудно слути, клас и луг и стаза, цветак и брег траван док тишина расте и узима маха. и бескрајна у мрак утонула раван. Срце моје беше у истоме трену кб бескрајна раван мрачно и широко. И ћути. У њему тама и тишина... Изненада негде помрчином сену и утрну пламен... Ћутимо дубоко ја и ноћ и звезде са тамних висина...

Стеван Шумкарац.