Нова искра

— 130 —

шш

ЖИВОТ И УМЕТНОСТ П. Ј. ОДАВИЋ

још и пре наше велике народне несреће која нам се десила у скорој прошлости, још и пре анексије Босне и Херцеговине, у читавом народу нашем, где га год има, осетио се био у нослеДње време један јак духовно интелектуалпи покрет. Предосећајући, ваљда, инстинктивно, да нам се после толиких недаћа и несрећа пове несреће спремају, пренуо се био дух народа нашег н замахнуо крилима јаче него можда. и једном пре тога. На разним странама, и удружени и појединачно, дали су се били многи родољубиви радниди наши на посао, са тврдом вером, да и у души нашега народа нма оних истих особина, којима су другп срећннји народи заузимали прва места међу народима. А било их је, шта више, који су веровали да ми тих особина имамо више од многих других баш због тих силних несрећа и велике и дуге народне жалости наше, јер су знали да су у свој прошлости баш они вечно тужни и вечио сетни. било са судбине народа свог, било са судбине човекове, било са судбине лично своје, дали људству највише елемената добра, утехе и наде. Понесени тим покретом, у многих интелектуалних и душевних радника наших задрхтало је било срце у оној племенитој тежњи и амбицији, да и оно допринесе што србћнијој и што мирнијој будућности напаћеног народа свог. Па као год што се тај покрет осетио на многим пољима рада, осетио се био и на књижевном нољу: и на белетристичком, дакле уметничком, и на научном. И ту сад наступа једна појава, о којој смо ради да изнесемо неколико мисли својих другима на оцену. Док се сматра за закон, за правило без изузетка, да се на научном пољу не може замислити ни најслабији радник који и сам није наоружан специјалном спремом и знањем из своје струке, — дотле се код нас непрестано верује да раду на белетристично књижевном пољу могу пристуиити и такви, за које се обично каже: да

имају талеита, али који немају никакве културе, и верује се, да и такви могу непгго од вредности дати на књижевном пол^у. У осталом, како по свему изгледа, иекаква врсра великих људи, који су само талентовани, а не културни, биће даје један чист наш српски специјалитет, којега нигде, ни у једном другом народу нема. Само смо ми Срби били у стању да пронађемо: да нашу, српску културу, то, како по свему изгледа, последп.е средство за одбрану папшх народних интереса и идеала, — могу нредстављати, могу у име њено говорити и такви, који с културом ни у каквим релацијама нису, који су сами крајње некултурни и крајње неспремнп. Да је то Факт, да таквих људи у иас има, да су многобројни, у то, држимо, мало ће ко сумњатп, као што ће мало ко сумњати и у то, да су такви само сметња на путу ошптег развоја нашег. Појава таквих Фигура само је једиа карактеристика више о огнптим иашим друштвеппм и националним ирпликама. Оно пгго се код нас још непрестано дешава у нашсм политичком свету, где врло често личии и партпјски обзири претежу и државне и националне, дешава се, на жалост, и у нашем књижевном свету. И ту сулични којекакви обзири и интереси врло често нретежнији од интереса, вечних истина, вечне лепоте, и вечитога и јединога добра људи. А што је то тако и у нашем књижевном свету, за то имају највећу одговорност да ионесу наши, тако звани, оцењивачи књижевних дела, који су нам баш својим личним поступцима дали право да овако о њима мислимо. Док налазе да је, са некаква њихова гледишта, потребно да хвале иеке писце, они их не само хвале, но у њима гледа.ју управо некакве уникуме у роду нашем, па кад већ немају чиме да их сравне у целој модерној светској литератури, они их онда ставл^ају као премце творцима Махабарате. И то све иде тако дотле, докле ти из Махабарате, једнога лепога дана, не испоље ма и најмање какво негодовање према њима. И тада одједном, управо као чудом неким, ти из Махабарате постају нико и ништа. Сви ти уникуми од талента, спреме и знања преобразе се у људе без икакве вредности, и то не само, нрема новом