Нова искра

— 161

БЕОГРАД, ЈУНИ 1911. ГОДИНЕ

Власник, Живојин 0. Дачић Краља Александра улица број 26.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на год. 16, по год. 8, четврт год. 4 дин.; ван Србије: на годину 10 Фор. или 20 дин. у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се власнику „Нове Искре", а рукописи уреднику. Рукописи се не вра^ају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Уредник, Риста Ј. ОдавиФ; Капетан - Мишина улица број 8.

НА ТАЛАСИМА ЖИВОТА — В. Ј. Р. —

лада госпођа Симићка лежи иа дивану заваљена у јастучиће исто онако као јунакиње у романима. Узела је нарочиту позу. Главу мало накривила и гледа полуотвореним очима свога мужа, који хода по соби погнуте главе. Његова висока, суха оигура напомиње проФесора, и то проФесора класичне Филологије. Он нервозно уврће мале плаве брчиће и погледа по који пут искоса на своју младу жену. Тек седам месеца како је ожењен, па му већ досадише свакодневне препирке, оскудица у новцу, који је она тако радо трошила на непотребне ствари. Мислио је, да ће овом женидбом добити добра друга и паметну жену, која ће га разумети и поштовати његов рад. Међутим десило се, да га је она својим ситничарењем одвлачила од студија, а он је тако желео, да се задуби у своје књиге и да заборави на цео свет. Нарочито је желео да не види њу, своју жену. Размишљао је, како да је једним мудрим разлогом опамети, али ништа није могао смислити. У глави му је читав хаос. Данас му уоппгге није до ње. Све су му мисли заузете старим, полуистрвеним латинским натписом, који хоће пошто пото да прочита. А то мора учинити! Сав му је мозак био прожет овим старим натписом. Све остало није га интересовало. Већ хтеде да умакне у своју собицу, да забрави врата и да ради, ради мирно, не мислећи на »чудовиште са турбан Фризуром®, како је у мислима често звао своју жену. Она примети његов покрет, скочи хитро са канабета и преиречи му пут. — А, то не иде драги мој! Мораш ми одговорити! Ја хоћу да идем на забаву. Обећала сам г-ђи Славнићки. Ја хоћу! Мора да буде. Зар ја као будала да седим по цео дан код куће

Г, г С : ( $' т.

ЏсУ/-;;

и да гледам у твоЈе ирашне листпне, \$рк свет проводи. — * Г. Симић само затрепта очима, очајно махну рукама и продужи своју шетњу. »Зар опет почиње!® помисли у себи, али не рече ни речи. ■— Но, хоћеш ли ме удостојити одговора? — пита она љутито, а мале црне очи севају од беса. Њега остави стрпљење, окрете јој се, рашири очајно руке и викну што га грло доноси. — Немам нова.ца, разумеш ли већ једном. Немам! Свршена ствар. Она виде, да се он наљутио и то јој је годило. А, немаш новаца! То је стара песма. Ти никад немаш новаца. То сваки дан слушам. Мени је то досадно. У осталом што си се женио ?. Она затресе својом великом Фризуром, паде театрално на јастуке и поче плакати. Њега то ни мало не дирну. Он је навикао на ове сцене. — То више не пали! — рече он с подсмехом. — Али ни овако се више не може. Ти ми сметаш у мојим поеловима, ништа не радиш. Цео дан лежиш и читаш. Јело не ваља, по орманима неред, а она глупача у кујни краде и храни целу своју Фамилију с мојих леђа. Ја се мучим дан и ноћ, па ипак није доста. Ради, брате, и ти. Забаве ти не требају. Остави то девојкама. Она се зачуди. Од куд та одлучност код њега? До сад је увек попуштао. — Какви су то препотопски појмови?! викну она раздражено. Зашто то ниси говорио пре венчања. Данас не бих била овде. Нећу да кувам и да се мучим. Хоћу у свет, још сам млада. Њега ово дирну. Он виде, да се она удала за њега само зато, што није дошао други. Удала се, дакле, да буде слободнија као жена, да се више провађа и забавља. А он је мрзио балове.