Нова искра

164 —

скоро не беше никога госпођа Симић исприча цео разговор са својим мужем. Г-ђа Славнићка није пазила на речи своје пријатељице. Њен поглед клизио је час преко пустих алеја, час је равнодушно посматрала лепи, јединствени изглед са Калемегдана. Сава се одбијала као сребрна трака од сивих и пустих обала. Ваздух је био чист и прозрачан, те се лепо видео Земун и околина. На једанпут се госпођа Славнићка тихо засмеја. — Чему се смејете? запита госиођа Симић, која давно беше довршила.своје казивање и очекивала неки добар савет од своје искусније ггријатељице. — Сетила сам се да Земун зову Београдским предграђем, а мени је то овог момента ужасио смеишо! и она се још једном нервозио засмеја. Госпођа Симићка пође за погледом св.оје.пријатељице и опази младог, беспрекорпо одевеног господина, који им се журно прнмицао нз једне побочне алеје. Он још из далека скиде шешир, поклони се обема, а при том погледа значајио госпођу Славнићку. — Добар дан! рече клањајући, се још једном. А Ви у друштву? окрете се госпођи Славнићки. — Као што видите, господине Миланковићу. А од куда Ви у ово доба на Калимегдану ? Он погледа скоро љутито у њене леие очи, опази њен кокетан осмех и хтеде одговорити нешто оштро, али присуство госпође Симићке му сметаше. — Ја се истина, ретко шетам по Калемегдану, али сам данас изузетно дошао овамо. И врло ми је мило што сам дошао. И он се при томе поклони галантно. Госпођа Славнићка прште у разуздан смех, гледаше га изазивачки, па му скоро окрете леђа. — Хајдемо, драга Госпођо рече го.сиођи Симићки. И Ви ћете с нама, да? запита немарно господина. — С највећим задовољством, али само донекле. Имам страховито много посла.' — Хоћемо ли имати скоро кризу? запита успут госпођа Славнићка.. — Ко би то могао знати ? одговори он немарно. Ах, Боже, а ко друго до Ви. Та Ви сте бар један од вођа странке и народни посланик. — Оставите то. Ие волим да говорим о политици са лепим дамама! рече он правећи важно лице. Већ хтеде да се опрости, али га задржа госпођа Симићка. — Молим Вас, правите друштво мојој пријатељици имам мало посла! и она уђе у једну трговину. Кад осташе сами, господин Миланковић погледа озбиљно госпођу Славнићку. — Зашто терате са мном шалу ? Заказали сте рандеву, а долазите са пријатељицом. То није племенито. Ја горим од нестрпљења. Давно тражим

прилику, да говорим с Вама насамо. Ви обећали, а дошли у друштву. — Нисам крива, верујте ми. Госпођа ми се успут придружила, Како можете мислити, да терам шалу с Вама? То ми је тешко поднети, ужасно тешко. Она затресе својом златном главпцом сетно и невесело, а очи јој засузише. Он јој одмах поверава. Њен нежан, умиљат глас дирну га у срце. Жао му беше мало ире изговорелшх речи и он се трудио да их ублажи. — Опростите, ако сам Вас увредио. Ја Вас волим силно, безумно, не доводите ме до лудила. Реците ми, кад да дођем, да Вас видим ? Кад сте сами код куће? запита је страсно. — А од куда ја то могу знати! Ви знате, да је код нас велик долазак, — одговори она околишећи. Њеи иоложај беше мучан. Хтела је да се извуче, али како и на који начин? Лице јој сипу, кад опази своју пријатељицу. — Збогом, господине Мнланковићу. До внђења! довикну му, јер их маса шетача раставп. Госпођа Симићка нипгга не примети од свега овога. Њеиа ситна душица гледала је пред собом свилене тканине у разнпм бојама. У себи је замишл>ала, како би јој стајала ова или она боја. Смех њене пријатдзљице трже је из чаробних мисли. — Шта мислите о госпоДину Миланковићу? запита је још једнако у смеху госпођа Славнићка. — Крас.ан човек! леп, елегантан, учтив. — Ох, још како леп! рече г-ђа Славнићка весело. И добар, добар, добар ! Али ја сам ужасно гладна. Продужише пут не говорећи ни речи. Госпођа Славнићка се сети, да јој пријатељица има нешто да прича и иодсети је на то. Госпођа Симићка исприча јој поново јутрошњи разговор с мужем. — Дакле нема новаца, понови госпођа Славнићка подруг.виво. То је баш сасвим прооесорски. Та ко има данас новаца, реците ми молим Вас. И онај који има много, ипак нема довољно. Ни ми немамо, па ипак се нађе. 1 Меницу, па ето новаца. — Неће ни да чује за меиицу. — Шта неће да чује. Нисте Ви вешти, гушчица сте Ви. Ја бих њега савила око прста. Мора да нађе новаца. Зашто Вам је муж ? Него, не знате Ви начина. — Шта ћу да радим, научите ме, нита очајно госпођа Симићка. —■ — Како шта! Ето нпр. данас немојте ићи кући на ручак. Ручајте код .маме, Мама не мора знати због чега то чините. Реците јој, да Вам је муж у некој комисији или тако што. Будите невесели, па кад се дозна због чега сте то учинили, имате више изгледа на победу. А он ће долетити по Вас. — Не познајете Вп мог Милана. Он је страшно тврдоглав човек. —