Нова искра

— 167

и баба и ирабаба, иа су опет живеле и децу неговале. А шта је ово, иаопако? Како се која уда, одмах хоће куварицу и собарицу и ти Боасе знај шта још. А то све треба платити! А како ћеш платити кад немаш пара. Ал' докажи ти лудом и пустом. Хоће па хоће! Него треба њу овако! и господин Мандић замахну руком по ваздуху, као да дели шамаре. У лицу је био црвен, а вратне му жиле набрекле. А није била така пре док је бпла код куће. Одева,ла се лепо, али кад није било пара није ни тражила, реће госпођа Мандићка јецајући. Шта ће мо сад?! Кршила је руке бедна жена. Зар да је доведеш кући, па да се стидим изаћи на улицу. Млади прооесор је стајао на једном месту као прикован. Бледо јесење сунце већје скоро залазило. Широк млаз светлости дрхтао је на пиротском ћилиму. А он је гледао немо у ту бледу, дрхтаву светлост и није знао шта да одговори на кукање своје таште. Он се није срдио на ову добру жену. Она је била добра домаћица, али несавремена и слаба, са скоро никаквим образовањем. Никад ништа није чи-

хаљини. Изгледала му је као наказа. Он даде одушке гневу и мржњи, што је већ давно осећао спрам ње. — Оггет си дошла? Напоље из моје собе! викну бесно. Ни овде ми не дапт мира. Кад се она не маче с места, он баци на њу стару књигу, која је лежала пред њим. Она врдпу у страну сва занреиашћена. Књига пролете иоред ње и удари свом снагом у врата. Листови се разлетеше на све стране! Он се ражљути још више и полете јој. Она дохвати врата и побеже у спаваћу собу. Он је стајао на прагу и сав се тресао од л>утине. Из њене собе чуо се плач и лелек, а он је још једнако стајао на истом месту стидећи се свог поступка и љутећи се и на њу и на себе. — Мора се кидити, рече у себи журно облачећи капут и полазећи своме тасту. Тамо га дочека урнебес. Јадна госпођа Мандићка само је плакала и утишавала, а господин Мандић је праскао и викао грдећи и жену и ћерку. —■ Кажем ја жени, учи ти њу кувању и домазлуку. И ти радиш, и твоја је мајка радила