Нова искра

— 201 —

Ц. ТОДОРОВ: ЕЈ1ИН - ПЕЈ1ИН.

НА БРАЗДИ

ЕЛИН-ПЕЛИН

ако удари киша, не стаде читаву недељу дана. Тихо, лагано дан и ноћ, сипала је, сипала, сипала и напојила лепо мајку земл>у; па онда дуну лак ветар, разведри се небо и опече топло јесење сунде. Њиве просануше начини се дивота за орање. Боне Крајненац упреже опет Сивушку Белча и пође за ралом. Њива му је у једној лепој широкој удољици. Оа свих страна гора и заветрина, а земља се рони као шећер. Он ману копраљом и повика: — Де-е, хајде браћо! Из горе му се одазва живо одјек. Стари Белчо ману репом и пође спокојно. Сивушка слаба крава, двапута маља од Белча, напреже све силе и пође упоредо с њим. И, ето, ређају се бразда, две, три — читава леја.... Тужно Боново лице разведри се мало. Он заборави на своју сиротињу и свирну устима. — Не хитај толико, Белчо.... Сивунша не може као ти.... Хајде Сивушка, хајде слабушка,

хајде мила!... Уморни сте, али шта да радим? И ја се уморих.... Хајде! Горе!... доле!... Белчо, испечен, стари во, <х>ркће ноздрвама и корача као какав великаш. Ситна Сивушка запиње из све снаге отворених устију, уковрчена репа и грбаче пресавијене као кука. Белчо корачи једном, а она дваред. Исплазила већ и језик, али ипак корача! Унаоколо нигде никога. У гори јесен лако корача босим ногама и под тим корацима слабо пуцкарају сухе гранчице. — Хајде Сивушка, хајде мила! подвикује Боне гледајући са страхом како му је крава све уморнија и све слабија.... — Стбј! Де, мало одмора!... Уморне животиње застају. Боне иде пред њих и милује их по челима: — Белчо, ти немаш душе! Уморио си много Сивушку. Јели Сивушка? поче се он разговарати с њима. А Сивушка и Белчо, дишући тешко, гледали су га спокојно својим тужним очпма. Из