Нова искра

213

(

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ

РОМАН

И. Н. ПОТАПЕНКО

(НАСТАВАК)

и мислите да сте нашли најрадикалније средство, од којега се не може даље ићи... Ви и не слутите... —- Не, не слутим! — Ја сам се, видите, оженио. На лиду Масловитога изрази се препад. — Шта је Вама? Шта је Вама? — Шта Вас у том изненађује? — Та све.... све.... Како то...? Шта је то Вама? Ви се шалите? Ја му изјавим најуверљивијим тоном, да се доиста не шалим. — Али то је и сувише! Чак и седе од изненађења и погледа ме са пуно детињске недоумице, као човек који је потпуно избивен из такта. — Ја се не шалим, Иване Јевсјеићу! још једном потврдих ја. — Па како то? Та жена... је ли млада? — Моја је жена млада, скоро лепотица и безумно ме воли! — Али Ви, Ви!

— Уверавам Вас да према њој не осећам ништа осим уживања. Али то је друго питање. Главно је да сам се оженио и, према томе, порушио мост за собом. Надежда Алексјејевна то зна. — Она зна? — Зна, и Вама само остаје да радите. Ви видите, Иване Јевсјеићу, да се ја ни пред чим не заустављам. Дајте ми реч, да ни Ви нећете прекинути посао на по пута, да нећете пасти у очајање, да ствар нећете напустити. — Дајем Вам, дајем! Доиста, Ви сте већ целог себе принели на жртву. Ви сте необично племенит човек! Хм... Шенити се, а волети другу! Везати се за цео живот... Какав карактер! Оставио сам га да се диви моме карактеру и отишао сам, саопштивши му да је моја адреса у универзитету. Похитам у ресторан. Викторово писмо било је у мом џепу, али пошто сам знао да ћу Олги, кад га будем читао, створити малу непријатност, оставио сам га за после подне, не желећи да јој покварим апетит. Олга је била поручила ручак и у пуној мери осећала досаду, али, обрадовавши се моме доласку, убрзо је све то заборавила. — Ово је трећи срећан ручак у мом животу! весело рече она.