Нова искра

— 216—,

јексере у ЗИД, Т6 није чула када је Кремчатов дошао. Погледам га упитно. Овај човек, не знајући у чему је ствар, нанравио се читавим завереником. Разумео је моје погледс. — Разболела се Надежда Алексјејевна! пиговори он испрекидано и тихо. У томе тренутку дође нам и Олга. Кремчатов, са јасним предумигпљајем, поведе разговор о једној интерес&нтној проводњи, која ће бити у неком парку у градској околини. — То је такозвани »празник ружа«. Даме ће на уласку добијати дивне букете ружа... Три оркестра војне музике, хор и певачи... — Како је то непријатно — разболети се пред венчањем! рекох ја. Јеси ли чула? Разболела се Надежда Алексјејевна. Олга побледе. Још од дана наше свадбе нисмо ни једном речи помињали Надежду Алексјејевну. Чак ми је изгледало, да Олга нарочито избегава разговор о њој. — Турчанинова? А шта јој је? упита она. Кремчатов се уплашио. Као какав прави завереник није допуштао, да се пред Олгом, ма због чега било, помиње Нађењка. Али ја сам сматрао да разговор о њеној болести, а нарочито жалећи нгго је то баш иред свадбом, није ни мало опасан, јер ми је у исти мах потребно да сазнам каква је то болест. — Ето испричаће нам Василије Васиљевић шта је то са Надеждом Алексјејевном. — Мислим да није ништа опасно. И ако је у постељи, толико је снажна да чак и пише. Задржали су ме да останем док не напише писмо свом брату Виктору. Примио сам га и спустио у сандуче... Био је и доктор Аларчин — знате га — Семен Семенић. Каже да је растројство нерава, последица неспаваних ноћи. Ја нисам ништа распитивао, потпуно уверен да ће то посде мене чинити Олга. И нисам се преварио. — Могу замислити у каквом је стању вереник! — рече она. — 0, дабоме! додадох ја. Заљубљен је у њу као мачак! — Тамо је и Масловити ! Доиста, веомаје узбуђен... Седи поред њене постеље и непрестано говори, како ће полудети ако она не оздрави. »Браво, браво! <с , умало не узвикнух гласно. Дође ми да запљескам од задовољства. Дакле, примају га. Сад ће све остало поћи својим редом. За време болести биће оцењени његово добро срце и псећа приврженост. Нема сумње да је окружује царским удобностима, те ће, само ако Надежда полежи две три недел>е, успети да буде као у својој кући. Ништа тако не зближује људе као посећивање и пажња за време болести. Масловити, који никако није успевао да своје осећаје доста јако искаже речима, добио је прилику да их делом докаже. Неће спавати две три ноћи, што ће само бити од користи његовој »комплекцији«, и по читаве часе гледаће јој у очи. Нађа ће устати и он ће имати готов

мотпв за намераванп корак: захвалности. Ја мислим да ћо све бити само тако и никако друкчије. Потиуно сам уверен, да тако мисли и Ана Гавриловна, иначе би гонила бригу и писала ми писма. — А сада да вам кажем још једну новост, — рече Кремчатов на свршетку. Видите ли ово ? И он показа један масиван прстен који му беше на прсту. Разуме се да смо га впдели. — Да се иисте венчали ? упитасмо обоје. — Не, само сам прстеновао. Свадба ће бити кроз десетак дана. Надам се да ћете ми учинити част... Разуме се да смо изјавили своје задовол>ство и обећали. Свадба ће бити свечана. Кремчатов, заједно са безнадним тежњама ка оригиналности, имао је судбоносне симпатије према најобичнијим шаблонама. Уверен сам, да би целог свог живота био несрећан, када би му свадба била без претходне љубави, без прстеновања, без музике и игранке и без свечаног обеда, — као што је то с нама било. — Дакле потпуно сте завршили курс узајамног проучавања? упитах ја. — 0, да! Могу рећи да једно другог познајемо до најмањих ситница. Ићи ћу у цркву тако мирно, просго и уверено, као што сваки дан седам да ручавам! XIII Не могу рећи да ми је брачни живот сметао. А.ли сам у њему ипак налазио једну неугодност: Олга никако није пристајала да призна моју индивидуалност. Ма куда да пођем по послу, чим јој то саопштим, одмах узима свој шеншр и говори: — Па добро, готова сам, хајдемо! и облигатно ме испраћа. Застајала је пгго је могуће ближе ономе месту где сам ја био. Ако уђем у двориште, чека ме на уласку, ако се пењем по степеницама, чека ме у дну степеништа. Сличне епизоде увек су је мучиле: пуштала ме је са жаљењем, а лице јој исказивало је такво очајање као да сам одлазио бар на неколико недеља. А чим се вратим, дочекује ме с одушевљењем као после каквог дугог растанка. Када у својој писарници седнем за сто да ппшем, она је иза мојих леђа и, обухвативши ме обема рукама око врата, ћутећи пратила моје нисање. Понекад пођем шетати но соби, размишљајући ма о чему, што не стоји ни у каквој вези са нашим животом; она ми приђе, ухвати ме око паса и прати ме, потпуно уверена даја размишљам о оном истом о чему и она, то јест о нечему врло блиском теми: како је лепо бити овако заједно!... Није ни сумњала, да су за време такве шетње моје мисли бивале Бог зна где, да ми је у грудима кипела брига и да сам заборављао да је и она ту, поред мене. Да је на њезину месту била ма која друга жена, ја бих се бунио, али је она све то радила са таквом