Нова искра

Нераздвојна је то сенка од човека и онда, када он, као младенац, пада на мајчине груди, када гледа у полузатворене очи жене, која пада од страсних загрљаја, тражећи у њима стид, или нешто јаче од стида — жељу, па и онда, када, гледајући на пролетњу траву, мисли, да ће она, можда, идућег пролећа зазеленити на његову гробу. Дању и ноћу, свуда и на сваком месту, прати та сенка човека, она му је верна као чама, и вернија од страсне жеље за срећом. Та је сенка — сМрт. *$■ ГРОБОВИ Чудно је гледати на то. Стоје два гроба У једном лежи нешто, што је умрло и у другом лежи нешто, што је умрло. Па шта? — Она два човека у оним гробовима, не знају, шта је баш ту у тим гробовима. Има нечега, што им не да мира, чега им је жао, а што они не знају. Шта више они не знају, кад је се родило то, што је могло умрети заједно, и сасвим се не могу сетити, када су спуштени остаци у ова два гроба. Чудно је гледати на то. Стоје два гроба. У сваком од њих лежи неигго, што је умрло. Два човека ходају у њима. Нешто им не даје мира, нечега им је жао, нешто је умрло за њих. Борис 0. Глушчеви+;.

ВЕЧЕРЊИ ОБЛАК А када су и последњи траци сунчева златног руменила склизнули са рамена белог облачка што се, усамљен и издвојен од дуге ниске браће

своје, домакао Западу — све се ови лаким сутоном и тихо устрепта пред првом свежином Истока, која је пратила Сунце увек на истом растојању, слаба и немоћна да уђе у област његове светлости. И у колико је Сунце само собом одмицало, у напуштене крајеве допирала је свежина, први весник ноћне хладноће, и накосно шапутала свима и свему: »Моја је победа!® Бели облачак, изгубивши златну одору што је доби од Сунца, уздрхта јаче од свега пред сутонском свежином, опружи своје беле руке према Западу, али, тужан и немоћан, поново их скупи и остаде на своме месту као омађијаи и црикован — миран и непокретан. Сутон је брзо прелазио у таму. Без Сунца и његових златних тракова, везан језом и хладноћом, потамнео је бели облачак. изгубивши и веру и наду у своје Сунце, али сада још пунији љубави, јер је била прешла у свој највиши степен — у мржњу према самом себи. У томе је иролазила и ноћ. А велико Сунце, заборављајући оне што за њим гину, не враћа се са свога пута, нејавља се са Запада још вазда упртим погледима свију који га воле, већ им долази са оне исте стране са које им је долазила и ноћ са својим грозотама. А ноћ преживљују само они који не омрзну себе. Када је зора забеласкала, бели је облачак, очајан од љубави и чежње, заплакао горко. Сељанин, чију су њиву оросиле сузе усамљеног облачка, скинуо је капу са главе и благосиљао небо за благодат, а први сунчани зраци развејаше и последње остатке белога облачка... Од Истока хитао је Западу прамен белих облачака, ношен неодолшвом жељом да на себе ирими златну одору Сунца на заходу. А за Суццем мили сутон, а за њим ноћ са свима својим грозотама... С. Ристи-ћ.