Нова искра

— 232 —

разиграва нсгдашњом брзином н наглим, неједнаким скоковима срце удара о груди у којима се загрева и буди велика л.убав за те оронуле кућерке, за л>уде којих сам се клонио, калдрму коју сам с вечитим проклетством оставио, за те бедне жуте објаве и још бедније трговкиње станова, тела и душе. Ја нојмим јаук разваљених тараба и вратница што се на поветарцу нишу, клањају и тугују својим сипљивим уздахом, и имам љубави за сву ту гомилу друштвених рушевина кроз које се и данас као и негда провлаче клице придављеног живота. Још корак, и већ сам ту. Мутни, блатом уирскани ирозори гледају ме као два дубока иразна ока у којима се према одблеску јутарњег сунца заиграва некакав пригушен сјај. Осећам како ми се подиже коса, а рука немирно подрхтава као да би се руковала са овим немим зидовима кроз чије црне решетке, остављајући досадне књиге и хартије, посматрах некад гомиле мршавих прилика што се враћаху с рада. Њихова прљава, сува тела, утопљена у вечерњи сутон, изгледала су ми као сепке тамних реље <Ј >а у бронзу изливених. Разбарушених коса, са пуно сумора на мрком челу клатили су они својим сиеченим удовнма поред мене и одмичући један за другим стапали се на крају улице у тихи сутон. Ја сам их посматрао, грчио се и враћао својим књигама. А кад би стара газдарица мрзовољно унела моју бедну светиљку, ја сам се силом надносио над пожутеле листине, над којима ми је глава бучала и нисам могао мислити. И док су се редови, бескрајно пута прочитани, отезали са свима својим ФОрмулама и досадом, ја сам несвесно осећао како дубоко патим са том непрекидном поворком што сваке ноћи извире из мрачних зграда и подрума, отиче поред мога кавеза и улива се поново у ноћ Мрачно накривљепо слеме гиба се као да осећа како ми је познато и драго са својим полуразваљеним зачељима и црним скамењеним црепом, што тако неугодно опомиње на сиротињу и јад под собом. Изгледа ми као наборано чело слаба старца, когаје непогода живота тукла са свију страна. Чврсто припијено уз неме, трошне зидове покрива оно годинама хиљаде невоља, радости, хиљаде породичних драма и ситних историја и не пушта их никуд од себе, већ их преноси у наслеђе с колена на колено, с породице на породицу. Ту, под тим истим слеменом, сазнао сам прве горке часове у животу, први пут задрхтао гневом н псовком, а затим се смирио и навикао на проклество што ирати тај и још миоге домове за излишне. Ту сам се први пут насмејао своме јаду, први пут загазио у живот ствари и уверио се да дани нису снови. Ту сам први пут ночео истински мрзити, радити и кајати се, ту сам први пут зарадио своју сопствеиу кору. Али то исто слеме и неми зидови знају и за светле тренутке бола, кад се сањало пуним срцем и под другарском руком

кликтало у сусрет невол.ама. А живот се чинио млад и ружичаст као наша срца.... Али на суседовим вратима наук је унрео своје мреже, прозоре иопала прашина, а мала голубица Љубинка одавно одлетела из свога гнезда. Она се једне јесенске ноћи изгубила у вишњикастом зраку и РБен сребрни смех заледио се на огњишту старог гнезда. Затим су дани прогутали и старе родитеље, а у големом мору времена утонуо и спомен на њих. Ни доброћудног деда-Раке нема више, ни чика-Филипа, ни баба-Кате што је својим уњкавим непријатним баритоном с вечери разносила вести с пијаце и предграђа, делећи суседима и суседама танке цигаре из своје мршаве кутије. Ућутали су и кључеви старе господарице целе куће што је на десет дана пре првог увек са пуно савести обилазила врата, звецкала кључевима и прегледала да коме што не треба. Сви они одмарају се у тихом сну загрљени земљом и заборавом.... Умукнуо је и жагор мојих другова и смех и шале пркосне младости, утрнуо је и спомен на проста, сиротињска и скуиа весел^а, искупљена последњим комадом излишна одела, последњом књигом од вредиости код бездушних антиквара. Мало, упорно и весело друштво с књигама испод руке и сновима на срцу развејао је живот на све стране и само је остао још један једини спомен на то, на горњем прозору, чија испрскала стаклајош увек стоје облепљена поцрнелом хартијом.... Заплакао бих с осмехом на уснама ту над белегом прошлих дана, али осећам дубоку румен стида и чини ми се да би и једна једина суза на вратницама учмалих душа било читаво ионижење. Ни уздахнути нећу. Јер дани у којима се наивна младост борила задахнути су најлепшим надама. И данас осећам драж оних дана кад сам, са првим маљама на руменом лицу, хитао весео преко калзавог дворишта са својим књигама, поносит што могу живети и борити се ту, међу тим људима што су се под теретом живота вукли измрцварени кроз малодушне и увек подједнако гадне дане. Ил' кад бих у слободним часовима у очи празника и недеље са својим најбољим друговима дочекивао вече у братском разговору. Руку под руку враћали смо се из равнодушног града у мој малени стан. Ту, док би сутон распрео своје мреже, док под иконом трепти кандило старе газдарице, ми бисмо сањали о борби, животу и будућности. Далеко од чаршпје и ситничарства, делећп последњу кору хлеба, патили смо и били срећни. И док се преда мном нижу поворке бедних и плодних дана, светлих и замрачених патњом и невољама, док се уморпо, као на спроводу, вуку унакажене маске лица и душа међу којима се патило и борило, ја се не могу ни насмејати ни заплакати. Ту иред оживелим скелетима згромљених дана осећам огромну снагу једне узавреле младости и све ништавило данашњице са тако мало жеља и замаха. И утапајући у разиграно