Нова искра

236

да се избегну трошкови. Има, где знају и отац и мајка, да ће ћерку да им одведу, па не бране®.... 1 А колико је у народа нашега било развијено срце и доброчинство, види се и по томе, што невољника у њега готово није ни било. Умоболника није ни било, а колико их је и било, ошг су од срца сажаљевани и гледани било код куће или ређе по манастирима. Слепи и хроми су изобила обдаривани, те су не само лепо живели него и куће имали и пород рађали и одгајивали. Путници и намерници свуда су примани и гошћени и никад и нигде нису гладни остали. 2 Сирочад па и самохрани одрасли примани су у куће, узимани под своје и сматрани у кући као равноправни чланови породице; и сви су се старали, да они и не осете да су туђини. А друге сиротиње није ни било. Ако би која породица остала без главе, без домаћина, без хранитеља, све би се околне куће удружиле да јој поору, посеју, окопају, пожњу и покосе па и умељу, да она тај губитак и не осети у свој страхоби његовој. Севап је био толико развијен, да се сматрало за највећу задужбину помоћи удовици и

1 Види Летоиис Матице Српске за 18 80, чданак : «Женидба у Срба на селу". 2 Српско гостољубље је већ нознато. А.ш оно што прича г. Т. Станковић о Старој Србији, канда превазидази све. Запитади, вели, једног Арнауташа (поарнаућеног Србина), који му је дан у животу био најтежи ? А он одговорио : — Онај, кад нисам имао чиме госта да дочекам....

њеној сирочади и удблити сиротињи, а за највећи грех преорати њену њиву, пустити стоку у њепу ливаду, откинути грозд у њеном винограду и не уделити сиротињи. И оно: »Ој човече праведниче, Један Божји службениче, Ако мислиш Божји бити, Чини добро за живота: У добру се не понеси, А у злу се не поништи. Јер, човече праведниче, Кад човека самрт нађе, Ништа собом не понесе, До скрштене беле руке И ираведна дела свој а <( , у истини је узето из душе народне. Исто се ово види и из оних речи Св. Петра, кад је враћао своју мајку, кад је ова у рај пошла: и Врат' се натраг, моја мајко! Ниси раја достојала: Ниси гладног нахранила, Ни жеднога наиојила, Ни голога иреодела, Ни босога иреобула: Не мож', мајко, у рај ио%и 1( . Исто ово потврђује и песма о Богатоме Гавану, као и многе друге народне песме и приче. Толико је било развијено срце у народа нашега. проф. Ј. Миодрагови^.

ОПМДД ЛИШЋЕ

Опада лишће. Ко бол сетне душе Јесења сутон бледолико слази, Кроз голо грање студен ветар пуше, Размеће лишће по засутој стази.

Сумрачак студни над нама се своди Ко мрачна сенка из прошлости давне Утвара сетна по мислима броди, Лист по лист купи под скутове тавне.

Опада лишће. У јесењој студи Прозеблу душу хладни пухор хвата, Кроз влажне магле бујни ветар блуди И шумно мами гавранова јата.

Драгутин Ј. ИлиФ;.