Нова искра

— 319 —

њсгове личности нс нодлежу ни јаким аФектима. Оне су онакве, какве их је ншвот створио, ситне, са својим малим страстима, својим ситним илузијама. Пјер Волф не види у човеку пишта од оне, како се то некад говорило, в божанске <( или »демонске ватре«. Људи су код њега подједнако у сенди као и на светлости. Те личности немају као опо класне личности своју сенку, коју су сви правдали, оном досетл>ивом и наивном реченицом, да све што је осветљено, мора бацати сенку; те личности имају на себи и туђу сенку, збркану са својом рођеном. Кратко речено, ни једна од ових личности Вам не импонује својом специФичном вољом, својом индпвидуалношћу, која би у осталом, у етичком смислу могла бити потпуност неоправдана као оно у Бернстенову »Самсону« и »Вихору«, али које су у амотивном смислу јаче. Пјера ВолФа рачунају у најраФинираније писце. Он је раФпниран до суптилности. Он нигде није наиван. Он нигде нпје лиричан на баналан начин. Његов предмет нема у себи ппчег ве.ликог, али је све савршено, како у смислу баналне, тако и литерарне технике. Све је код њега срачунато, али симулира на један величанствен начип природност. Писац »Лутака« није, да се изразимо мало неукусно али тачно, од оних који су живот гледали телескопом и видели у животу главне контуре, док су појединостп ишчезле; он је од оних што анатомски секцирају сваки моменат иод микроскопом и са психологијом у руци. Из сцене у сцену ви видите да имате посла с човеком који уме да посматра ствар, који је пун живе духовите конверзације и чија свака реченица дише отменошћу. Писац ће па много места напустити третирање неке теме и ако би то било интересантно, само зато, што би било заморно. А он је као можда ни један Француз схватио позориште као пријатну забаву, где све треба да је пгго је могуће логичније. У осталом ево Фабуле што је могуће краће. Господин од Монклара није један од оних типова који у животу траже љубав да уживају у свим њеним нијансама. Он воли једну жену. Да ли је волео раније кога, нико не зна. II прилике су биле такве да се оженио женом, која му је апсолутно неинтересантна у својој чедности и детињској искреној првој љубави. Но када та жена уђе у свет, кад потпомогнута својим ујаком господином од Фернеја, честитим старцем, симулира. да има љубавника, муж је заволе. Како то личн на стару причу, на стари л^убавнички рецепт. Али као игго рекох Пјер Волф је уметник речи, сптуације, сцене. Он ће дати своме јунаку један симпатичан гест, једну крилату реч, један поглед и цела ће позорница бити проткана пријатношћу и духовитошћу. Монклар је прецизиран, израђен не великим потезима, но ситним радом, где је много цртапо и брисано и најзад дато уметнички. Његова скривена љубомора у другом чину његов стид који је

љубоморан, свака његова реч показује дубоко познавање човека. Фернанда, мала, чедна Фернанда, поштовани, доброћудни Фернеј, па вечити песник женских срдаца, вечити освајач, вечито весели и тужии, рутинирани п ентузјазмирани Низерол, сви су они живи, пуни меса, душе. У другом чину кад се Валмон удвара госпођи од УГонсеја, она му вели: »Ах, па то су старе песме®. — »Да«, рекао је он »али зависи од онога ко их пева С( . Тако је и с комадом Пјера ВолФа који стару песму о љубави пева на нов начин. Тај начин нема. ничег толико новог, да Вас занесе, али склад Вам је нов, у целом даху има нечег прилично особеног. И то је доста. Па ипак има нешто у целој комедији што је ново. Није нп то апсолутна новост, али је лепо речено, констатовано на један леп начи, зачнњено лепим поређењем. То је и поента целе комедије: »Није потребно бити онакав каквог те свет хоће, довољно је показивати се као такав. Потребно је бити лутка. Фернанда није имала љубазника. Она се претварала као да га има. И свет се с њом понашао као да га има. Као што видите, писац вели: кад свет жели од вас да будете неморални, ви не морате то заиста бити. Претварајте се. А ко Вам смета, да у суштини будете морални. До душе да ли је само то претварање морално, не велим Вам. Размислите о том сами. Главно је да је то потребно. У осталом и морал је релативна ствар. Наши су »Дутке <( извели у појединостима добро, а у ансамблу рђаво. Није нам намера да анализирамо сваку ролу. Можемо рећи да су од главних извели своје роле с усиехом г. Тодоровић (најбол>е), г. Руцовић, г-ђа Таборска, г. Гавриловић. Скроз рђаво су играли г-ђа Стокић, г-ђа Гошић и г. Гошпћ. Б.

* Ст. Ми.шћевић, новинар, нревео је и дао у гатамиу (( Џију—Џииу", књигу о оиотему физичког васпитања у Јапанаца. Књига ће изнети до 11 шгампаних табака и имаће 19 с.шка које приказују вежбања развих делова те.иа. Цена 1*50 дин. * Удружење српских железничара издало је, у преводу Д-ра В. Ж. Ђорђевића, књигу проФ. Есмарха „Прва помоћ у несретним случајевима". Књишица је у 8°, има 193 сгране. Корисна је и потребна не само железничарима већ и свакој кући. * Акадсмија Иаука доделила је овогодишњу паграду од 1000 динара у здату из задужбине иок. Димитрија Стаменковића г. Ж. О. Дачићу за збирку прича „Како мојп живе". * У издању кн.ижаре Рајковића и Ћуковића штампан је пов „Немачко - српски речник" у изради проф. Јована Капгрге. Речпик је у џепнол Формату, иа 655 страна ситног, али воома читког и прегледног слога, са преко 30.000 речи.