Нове борбе : роман из Истре
180 ВИКТОР ЦАР ЕМИН
Ишла је упоредо с њим сва замишљена, несвјесно се уклањајући пролазницима, што су око њих бучили. Дуго су шутили. Она је без прекида слиједила своју мисао, док њему око срца постајаше све некако чудније и туробније.
Она се огласи прва:
— Зло неће бити тако велико, док се још не ВИДИ. ..
Лагашак осмјех освијетли његово бледуњаво лице:
= Ни црва не видиш, док подгриза стабло. Тисућљетње ропство опасало је, истина, наше народно _ тијело леденом кором, испод које се све укрутило, али се бар и од трулости очувало. Подунуо сад топлији вјетар и ледена кора узела да попушта и наше се народно тијело под њом омекшало и отанчало... Сад се већ и раствара. Има још доста здравога у нас, али и пуно трула. А црв гризе све дубље и дубље. .. Б
— Зашто се не прегне да се зло спријечи, Петре
= Не мичу се они, који су први звани. Они се не мичу, а не даду ни другима да зарежу у рану. На развој наше свијести и прилика гледају оним истим очима, као и прије четрдесет и више година, те пуштају, да иде све старим, како они мисле, већ за сва времена одређеним током. А ја држим, да у тој упорности имаду личне таштине свој немали удио. Они веле: — То је наше дјело, а такво нека и остане. Дирати уњ не дамо.
Дјевојка га слушаше са све већим ззнимањем. — јеси ли када говорио о томе с мојим оцем — прекину га она изненада.
—- Јесам. Он зна, да сам и писао о томе, — оте се њему нехотице. Е — Ах, ... ти си и писао2...
Олга ушути. Њој се причини, да је извукла нит, која ће јој можда показати пут у сплег очевих за_гонетних брига.
— Ти си и писао дакле2 — понови она понешто узбуђено.