Нове борбе : роман из Истре

136 Е ВИКТОР ЦАР. ЕМИН

радити и поучавати према науци божанског Спаситеља, А ипак то није доста, Путити кога на добро, учити га да љуби, да прашта, у највише је случајева посао узалудан, ако немаш силе, којом ћеш га принудити, да те слуша. Ту силу треба пак да ми себи сами извојштимо...

Сав се запалио, и што је даље говорио, то се будућем капелану чинило, као да све некуда више расте:

— Било је доба, кад смо ми ту силу имали. Судбоносни свјетски догађаји отеше нам је. На нама је, да је изнова задобијемо. Вријеме је ванредно згодно. Знаност, која нас је хтјела истиснути, копрца се у кризи. Свијет се од ње одвраћа, јер му није одговорила на оно, што је питао. Ми пак имадемо у рукама оружје дивно, непредобиво. Њиме ћемо војевати за спас душа, и тим умножити војску наших вјерних. Њиховом ћемо се помоћи дочепати земаљске власти, која је опет нужна да се очува наша духовна. А биће лијепа та успостава наше духовне власти, која ће у своме крилу обухватити и све друге земаљске! Како ли ће бити малена, сићушна и незнатна ова национална натезања, што данас свијет толико занимају, спрам величајности наше будуће славе и моћи! Радите на том, да та голема моћ засине што прије на светом брду Ватикану, то нека је наш задатак, велик, сјајан, непоредив... У том нека је наша борба, у том наш живот!... : ;

Будућем се капелану чињаше, да из тих ријечи, као и из цијеле појаве бојовног „Језуита“, а нарочито из пламеног му ока, силази на њ нешто тајанствено, јако, неодољиво, што га је све већма обузимало, док га није једнога дана иза једног сличног разговора тако занијело, да га је, сав овладан њиме и раздраган, ухватио за руку и, стискајући му је чврсто, ускликнуо:;

— Ви ми враћате мој душевни мир, смисао за живот, хвала вам, од срца вам хвала!

Било му је, као да су мусеу онај мах отвориле очи, и као да је већ видио своје лијепо мјесто под сунцем. Већ је онда знао, да то његово мјесто неће бити никаква аскетска ћелија патничкога самотног