Нове борбе : роман из Истре

|

188 ВИКТОР ЦАР. ЕМИН

повише града, гледаше негдашњи главар у ону вајну „расвјету“ и хваташе пожудно сваки глас, сваки повик наперен против давнога такмаца. Извана налијетао на њ хладан ноћни вјетрић и потресао му од старости ослабљене кости. Али он тога не осјећа, већ се чврсто држи прозора и таји готово дах, да му не би измакло, шта се доље говори и догађа... Жуто му се лице накривило на злуради смијешак, а "дрхтаве усне шапутале као на одјек Баришину бугарењу: — Плез пае! П1ез !гае !1)

Пошто је доље у граду умукао и посљедњи глас и утрнула задња свијећа, стари се Вениер подиже, затвори прозор и лаган, помлађен повуче се у кут до свога стола. Широк, зелен заслон на лампи бацаше обилну сјену на зидове, о којима су висиле слике јунака из доба талијанског устанка. Стари су то портрети: вријеме их истрошило, на мјестима и изглодало, али староме је Вениеру преугодно у њиховој близини, прожетој дахом увијек свјеже и замамљиве легенде... Чудно играју старцу на сљепоочницама, испод ноћне свилене капе, она два бијела чуперка, а чудно му се некако смијешило и оно његово фино, патрициско, већ сасвим испито лице. С неким блаженим изражајем у очима заокружи погледом по старим портретима, и био час, кад га неки особити занос тако обузе, да му се причини, као да му се и она давна лица испод свог сјајног свијетлог круга тихо смијеше.

— Никада нисам губио вјере, — промумља стари Талијанац, гледајући у причом обасјану прилику „оца“ Гарибалдија, — никада! -

Пред њим на столу лежала омашна, у сребро укоричена књига: — негов дневник. Он га отвори: на првој, већ пожућелој страници великим је бројкама убиљежена година 1866. На наредним, исто тако нажутим страницама, слиједе ситним, већ изблијеђелим писмом оцртани познати догађаји оне го-

1) Католичка црквена пјесма: „Дан гњева“.