Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 189

дине, између којих су из старе хартије још и ноћас као искре врцале мукле жеље, тешко притајена радост, занос, неисказано поуздање и велике наде. Тако је то ишло дан по дан све до 20. јула, који је свијету обзнанио Персанов пораз. — Абепдегето)!..') | била је једина ријеч, што је под тим даном у дневнику написана била. Пролазиле године, и он чекао пун вјере и наде... И кад му оно пред петнаест година отеше власт и разбише странку, он је у свој дневник забиљежио само ово: — Моп Ф5регаге!“) И није очајавао, а у томе као да га бодријаху и ње. гови „мртви и нијеми пријатељи“.

На старом торњу одбијала поноћ; Стари Вениер неко је вријеме прислушкивао ноћну јеку муклих, металних звукова, па се, као под нечијим невидљивим потицајем, маши пера и на чистој, пожућелој страници дневника написа дрхтавом руком: |

— 1. ога зиопа!)...

ХХ].

Сјутрадан сретне Филинић Балда на тргу, заустави га па се подругну:

— Алај смо се синоћ прославили!... Јесмо, Бога ми!

— Прошло и то, сад барем знамо на чему смо, — одговори Балдо живо, готово весело.

То његово задовољство не бијаше претворно. Он је на јучерашње догађаје гледао чувством неког особитог расположења. Годило му је, што је стари опет заузео првашње мјесто у опћини и што је уз то доживио и оно нешто разочарања. Тако се ето једним ударом получило двоје: тајна се сачувала и

за неко вријеме заштитила, а њему, Балду, и нехо-

тице дала се задовољштина за увреде, што му их је Дујам посљедњих дана сипао у образ,

1) „Причекаћемо!“ 2) „Не очајавати!“ 5) „Час звони!“