Нове борбе : роман из Истре

166 - ВИКТОР ЦАР ЕМИН

су то људи, који неће да мјере сваки проналазак знаности мјерилом наших вјерских установа. — Зар то није гријех2 — оштро отресе капелан. Дујам остаде хладан. — Знање није гријех, господине управитељу ! = О том ви не можете да судите...

= Опростите... Капелан је очито губио стрпљење. — Господине начелниче, — прихвати он, — да

не губимо вријеме, реците ви мени онако у кратко: јесте ли ви вољни отпустити, и то без одгађања, вашега тајника, Петра Меденића2

— је ли то ваш коначни увјетг

= Има их још. Ја ћу вам навести још само два важнија. Вама је ваљда познато, како већ дуље времена водим бригу, да овај народ очувам од опасне протувјерске заразе. С радошћу признајем, да то моје дјеловање није без успјеха; напротив, има села гдје је народ листом сав уз мене. На жалост има у стаду доста шугавих глава и тврдокорних отпорника. Ту окорјелу чељад ја хоћу да свладам. Ево им имена... Дујам прелети оком листу, што му је капелан пружаше и рече:

= Ови су ми људи сви познати.

— Знам. Има ту опћинских редара, лугара, цестара, а има опет и других, којима опћина даје разне погодности. С тим људима ја не бих могао да радим.

Дујму задрхта брада.

— Не заборавите, господине управитељу, да су тако до недавна поступали и наши душмави, и ми смо то приказивали народу као најодурније злодјело, грдно насиље, што вапи Богу... А сада ви хоћете...

— Не ја — него Бог... Треба разликовати!

Дујам отресе главом:

— Ови су се људи у наше вријеме борили против туђина. Многи су и страдали. К тому имаду дјеце, обитељ... Ја држим, да то Бог не тражи.

Капелана обузимала зловоља. |

— Још имам једно да вам предложим, а ви промислите и одлучите.