Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ "-1та

— Дујме!

Али он га не слушаше.

— Ту сам вам, — завапи лупајући се шаком о прси. — Ево ме! — груну и зазвјера очима уоколо.

— Пљуните! Али хватајте и њега — лупежа! Талијан му је био отац... Злодух га је родио, отровао му крв... Њега хватајте, њега, њега!

Изнеможе. Сруши се на столицу, главом клону на сто и зарида. Скамењен од чуда и грозе, стари се поп сав промијени у лицу. Кад се мало разабра, наже се нада њ и поче преплашено:

— Дујме! Дујме!

Дујам подиже главу, загледа се у њ стаклено као обезумљен, па постојавши неколико, дохвати суху и увелу пријатељеву руку, принесе је својим згрченим уснама и захука:

— Попе Фране, — оно — нешто ме смутило, видиш, — прости!..

Те ноћи није поп Фране могао никако да заспе! Памет му се непрестано ломила и губила у питању, коме није могао наћи одговора.

ХХМ.

Кад Балдо чу, како се свршио разговор између старога и капелана, дође му, да се помами. У први час сву је кривњу -свалио на старога, но кад га прекори, што није био попустљивији. Дујам остаде као од леда, не одговори му ни ријечи — први пут након толиких сукоба и натезања. Као да га је ударило нешто посред главе, он се завукао у некакав апатични мук, у неко камено мртвило. Тад је Балдо окренуо песницу на другу страну, против капелана. Помисли, да ће зацијело и попова окорјелост-и непомирљивост бити нешто крива, што се оно разбило, те стаде мозгати, како би га присилио, да пристане на онај савез. У мјесту се још увијек говоркало о оним неким ноћним састанцима новог управитеља с Вениеровом нећакињом, и Балду сину уједаред у памет: да ми их је какогод затећи...