Нове борбе : роман из Истре

- __НОВЕ_БОРБЕ 835

—_А кад би пак овај младунац знао све2.. Како би тек онда грмио дрски његов глас! — затутњи нешто у старчевој глави, и тако умјесто срџбе изби на његове усне глас, што је већма заносио на малодушност него ли на пријекор.

— Криво ми чиниш, Петре... Ја сам нашима желио увијек добро, највеће добро...

Младић се међутим вратио своме столу. Није сио већ се лако-присловио нањи скрстивши руке одговори: - ;

—_ Ко би могао у то да посумњаг Како бисмо ми могли да не видимо, шта све имамо да захвалимо вашем добром срцу, поштењу и идеалним осјећањима вашим 2... Не, господине начелниче, ваше заслуге не би ни највећи злобници могли да засјене, само што — не примите ово за зло! — све оно ваше најљешше већ припада, како се оно каже, другом времену...

За тренутак се прекиде па узвину главу, као да се загледао некуда далеко. Потом настави гласом од младеначког заноса чисто промијењеним, благим, готово умиљеним :

— Оно вријеме било је дивно, пуно искреног и истинитог заноса... Доба великог окупљања сила, крупни дани!... Народна снажна младост, бујни процват наново ускрслих нада и вјеровања, па она надчовјечна напрезања против црних сила уперених против наше расе — све се то скупљало пред нама и у нама... Као неки давни одрази са раскопаних прађедовских огњишта. .. Од свега, што смо некад имали, остала нам је једна сама искра, и она запретана. Ви сте, господине, у ону искру удахнули пламен, и ваша је заслуга, што се је тај пламен разбуктао и захватио успавану народну душу... Све сте то ви урадили, а онда сте, мислећи да је дјело извршено, пустили, да се онај дивни пламен сам у. себи угаси и да...

—_ Ти мени само о злу — и као да је већ све пропало, а ја — —- прекине се старац нагло и ушути,