Нови Антеј

своје идејне потезе извлачимо до краја. Али, обратимо пажњу! Ако наше одушевљење није озбиљно засновано, претн му опасност да се брзо спласне. Ако наше наде нису поткрепљене чињеницама из стварности, горко ћемо се разочарати. За нас је то још важније, јер ми не знамо за средње путеве: из једне крајности идемо у другу. Млади писац у Алманаху добро је то приметио: „Нарочито левичарима увек прети опасност да из максимализма (све или ништа!) падну у апатију и декаденство.“ • —• Кад не лгогу да решим сва светска питања, решаваКу своје лично. Хтео сам да спасем човечанство. Кад то не може, онда ћу да гледам себе и своју фамилију! . . .

Примери су колико жалосни толико многобројни. Зар је лшло левичара, бунтовника, револуционара, опијених и разбарушених, који су за неколико година постали обичне Кифте, ако не пљачкаши и исисивачи? ,3ар је мало трезвењака из гимназије који су се после претворили у древне пијанице? Зар се толики идеалисти нису извргли у најгрубље литеријалисте?,—Зашто? Одвише дадеко су бацили своје копље; преценнли су своју личну и нашу народну снагу; рачунали су нереално. Њихов идеал, у лшсто да буде. животни цнљ, постао је грех младости. Дете њихове душе умрло је као недоношче.

ХоКелш ли се, поведени тим примерима, одреКи идеала, и великих задатака, и далеких циљева? - Не. Али ћемо бити рационалнији и позитивнији. То значи ово: водићелш више рачуна о стваршш приликалш, слушајућн пажљивије глас разума; гледаКелш да више стварамо него што рушимо. Добар тркач верује у свог коња, али неће да га изненади; он Лlу уочи утакмице показује све препоне. Тако ћелш и ми провести наше уверење преко свих тешкоћа и кроз сва искушења. Као прави јунаци, отвориТемо очи за све опасности. Кад у једном

НОВИ АНТЕЈ