Нови Пазар

У интернационалној урбанистичкој теорији и пракси je од краја педесетих година 20. века била присутна тежња да се граду подари урбани идентитет, односно да се оствари ..оссћањс да сте неко ко живи негде “ (Dženks 2000: 354; Frempton 2004: 269-279). То je значило да се у простору града мора конституисати таква архитектонско-урбанистичка стуруктура чији ће визуелни идентитет превазилазити дотадашње модернистичке рецепте који су, показало се, водили ка униформности, „конфекцијској" изградњи и ликовној стандардизацији. Исти став су делили и новопазарски архитекти (Живковић 1976: 12). На међународној сцени je један од манифестних пројеката овог типа био план за Берлин-Хаумштат Питера и Алисон Смитсон из 1958. године, са мотивом высоких стамбених зграда које окружују градски центар. Сличим мотиви - „градски зид" састављен од низа вишеспратница и „градска капија" у форми вертикалног, солитерског објекта - присутни су и у плану јапанског архитекте Кензоа Тангеа за центар Скошъа из 1966. године. Примећено je чак да „je израда урбанистичког центра Новог Назара текла упоредо са сличним подухватом у Скошъу и да су резултати веома блиски по коначном решењу" (Живковић 1976: 12). Ипак, у општој равни, ова урбанистичка пракса није увек прихватана као оправдано решење: „Сведоци смо скоро непристојних покушаја да се у модерним градовима, а у име неког неосимболизма, уз помоћ најбаналнијих градских елемената (пословне зграде, стамбене зграде) подражавају негдашњи градски зидови, увећани до карикатуре, или да се пословним 'цвингсрима замени слика и прилика некдашњих градских капија" (Богдановић 1982: 257). Ипак, када je реч о оваквим ставовима, ваља напоменути да je специфичност Новог Назар била у томе што то изворно није био модеран град, већ град који je у освајању модерности желео да задржи или конструише везу са сопственом прошлошћу.

175

ПРОЛЕГОМЕНА ЗА УРБАНИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ

40/2017