Одабране трагедије

92

ЕСХИЛ

Грехови старих његових слуге су духу осветном. Рекама крви рођачке Арес ти црни насрће; куда он кроком покрочи, освета децу гутаће. Авај, како да те плачем,

краљу, краљу! Верно срце шта да каже

на растанку У пауковој лежиш мрежи,

| мој јуначе!

Грешно тебе уморише,

душу пусти! Леле мени, срамотна ли

одра твога! Двосеклица сикира те

ударила ! Љуба твоја руком тебе «

мучки уби!

Клитемнестшра Ја не мислим да је смрт му срамна

Коло

Нит ја дело издајнички сврших. Зар се сам он није огрешио

и мучку смрт у дворе донео Та он цвеће моје, Ифигену, што пониче из утробе ове,

њу ми згази, вечну сузу моју. Према делу своме казну трпи! Нек у Хаду не хвали се јадом. Што је сеј'о, то је и пожео

Трећа. строфа

Речи ја не знам, памети немам, каквом да бригом бринем се сада Камо да кренем двор кад се руши27 Страх ме олује, крваве кише.

Нестаће двора! Капља већ паде. За нове грехе Судиља сада на другом брусу мачеве оштри. Авај, што ме пре не покри. земљо, земљо7