Одабране трагедије

182

СОФОКЛЕ

Антигона

Коловођа

Аншигона

Коловођа

Прва антистрофа

Чух како тужно згину Танталова кћиг туђинка Фрижанка, уза сипилску главицу; као обавит бршљан, њу обухвати поникла хрид. И њу сада растаче дажд, казивају, и нигда снег не оставља; под сузнијем обрвам кваси јој груд. И мене сасвим као њу на вечни покој спрема бог. Ал она је божица, божански сој, а ми смо смртници, смртничка крв, Ал' велика слава је постићи то кад страдаш па с бозима једнаку коб и жива и покојна делиш.

Друга строфа

Јао, смеју ми се! Тако ти очинских наших богова, што ми се ругате сада7 Насам мртва, још сам жива, Граде, о града мог најбогатији роде, Диркина чесмо ти, Тебе лепоколне дубраво! Ево, све вас ја као сведоке зазивам да недужна и нежаљена ни од ког у затвор гробни полазим у невиђене раке мрак. О јао мени, јао, ни с људима ни с покојницима, ни са живим ни са мртвим, нећу боравити

До крајње ти се смелости попну, до Правдина високог стигла си прага, ал ту ми се, дете, у пропаст сруши. За оца мучиш муку ту.