Од живота до цивилизације

ХАРМОНИЈА И ХАОС 18

посебним у природи. Не поричући њихове многоструке везе са неорганском природом и чисто физичку природу многих појава које се у њима збивају, жива бића нису могла бити изједначена ни у своме постанку, ни у своме функционисању, са творевинама физичкога света, производима слепога механичкога детерминизма. Човек је у себи и живим бићима уопште, гледао остварење неке замисли, неке сврхе, а у њиховом животу чинило му се да види неку спонтаност, неку животну силу, која није беочуг у низу механичке узрочности. Мако материјалистичко схватање живота налазимо и у најстаријих мислилаца, још је Клод Бернар морао доказивати да се физиолошке појаве покоравају законима узрочности као све појаве неорганскога света.

У простоме посматрању живих бића као иу њиховом дубљем изучавању, намеће се помисао да су жива бића творевине сличне смишљеним и сврховитим творевинама човекове радиности и технике. Изгледало је у први мах природно и једино могућно да су грађа и радње живих организама потекле из неке намере, да остварују неки план, слично механизмима које је човек смислио и саградио. Могло се лако схватити да су брда постала набирањем Земљине коре, али замислити, претставити себи да су и жива бића производ физичког света и његовог механичког детерминизма, много је теже било, па је тај напор модерне науке доцније и дошао. То чисто механичко схватање живога света остало је до данас једно настојање,