Омладина и њена књижевност (1848—1871)

90 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Војводина не сме да служи Аустрији као нека њена Вандеја, да српски народ није несвесна и назадна маса коју двор може по својој вољи и по своме интересу да баца против уставности и Мађара. Он хоће да помири и доведе у склад либералне идеје са српским народним тежњама, да српскоме национализму, место клерикалне и лоајалистичке. боје, даде слободоуман и сувремен карактер. Његова девиза није више „За цара и народност“, као што је било 1848, него: „за народност и слободу.“ Не пева се више:

Кад зажели светли Цар У смрт скаче граничар!

него народна удаворија“ Мите Орешковића:

Та куцн'о је час уставан,

Треба да смо сви приправни, Сваки треба да се спрема,

Нека иште који нема...

Милетић мисли да су привилегије царске само „позитиван основ наших политичко-народних права“, али да на том основу „духу времена сходно зидати ваља.“ То удуху времена, сходно“ јесте: уставност, политичке слободе, грађанска једнакост. „Ми се имамо бринути и за уставну слободу, и она је онаква иста звезда наша као и народност. Ми нећемо хтети обезбедити нашу народност на штету уставне слободе. Ми смо и Срби и грађани.“ Застава је 1866 кренута са двоструким задатком: да брани уставност и српска народна права, и да се бори за „неравдељиви уставни народни живот,“ Уставност, народност и равноправност грађанске и народне, говорило се у првом броју тог „либерално-