Омладина и њена књижевност (1848—1871)

ХТУ

Стојана. Бошковића, Антонија Хаџића, Др. Михаила. Полит-Десанчића, Глишу Гершића, Др. Лазу Станојевића п друге мање познате. И ја бих заборавио своју прву дужност ако им не не бих и овде захвалио на услузи коју су тиме учинили историји српске књижевности и српског духовног развића.

Цела ова књига није потпуна, и ја то врло добро осећам. Има ствари које су недовољно истакнуте, а има их које су сасвим занемарене, или и недотакнуте. Те празнине биле су неизбежне у једном оваквом послу и на једном овако сасвим необрађеном пољу где се морало ослонити само на свој рад, често заморан велпки ФИЗИЧКИ рад. Најзад, у једном тако сложеном књижевно-идеолошком покрету као што је био омладински, где је толико изукрштених струја разноврсних елемената, често и противречних појава, био је само један начин азвући се из тога замршенога комплекса, и дати синтетички поглед: а то је јаче истаћи главне црте и стране, а мање важне оставити у позадини и тами.

Ја сам ушао у овај посао без и једнога предубеђења, само са једном жељом: тачно схватити и добро представити један од најважнијих трепутака нашега књижевнога и духовног живота. Пошав са гледишта Француског псторпчара да је „симпатија душа историје“, трудио вам се да станем на земљиште тих људи, да уђем у њихове душе и да живим њиховим унутрашњим животом. Ма колико човек и не делио врло често некритичне пдеје и велике илузије тога загрејанога нараштаја који је живео „на горама одушевљења“, не може а да не осети извесно поштовање према свем том бевусловном идеализму, тој снажној вери у блиску