Омладина и њена књижевност (1848—1871)

сл бо (55)

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

нам лице и ужећи у грудима плам одушевљења, новог живота... Моја књижница одликује се мноштвом дела, и избором, укусним повезом и полицама... Зар вп зовете малодушност ову моју дугу борбу на облачном и узбурканом мору живота, где осе само ослањам на последњу даску разлупаног брода моје неверне среће.“ И тако на читавим странама !

Још је типичнији и невероватнији овај ружан и мучан диалог у Владичиној сестри између писца, младог човека, и старе уседелице. Он је видео њену слику из младости, и, по свом обичају, пао у одушевљење:

» ја где беху срца тих младића, што гледаху ваку лепотицу 7 Зар се ником не зажеле пољубити ове рујне усне, ове живе очи и обрве; да приљуби свој образ врео овим бело-млечним ланитима; да милује ово високо читко чело, ове бујне накудране влави; да стисне и љуби ове обле, нежне и чедне руке, вечно, страсно, безмерно... , “

— Престаните, престаните, господине... разбуђујете већ давно стишале се боле! —

— Пустите ме, пустите, госпо, допустите још који тренутак да уживам дражи ове јединствене слике. 5 2

— А моји угашени вулкани, зар да каково...

— Само још један тренутак...

— Имајте сажаљења према једној старој жени...

— Шта зар између вас и ове слике данас нема никакве свезе 7 а

— Зар не видите: ни трага, готово ни једне цртице. = ЈИ опет велпм: грозно!