Омладина

Број 22

ОМЛАДИНА

ЗА ФРАНЦУСКУ ПРАВДЕ И СЛОБОДЕ

борила се и бори се родољубива омладина Француске

Упорма борба зв уједињење омле-|

динских смата у борба против немачких ми домаћих фашнста, упорна борба за остазрење срећне Француске грипомогта је межима м стварање ФПШФ, У овој борби омладима је плетиле велики дуг за ослобоћење Фрамчуск

У борби зе слободу омладина Фран- |"

шутке постигле је своје јединсто у свом савезу: „Уједињених смега францусме патриотске омладимем (РИЈР),

У овом севезу, ед _ Удружења младих комуниста, који је мницијатов м кичма овог савеза мелазе се: Млади катопишм отпора, о Млади _ патриотски протестемти, омлодинци ОСМ (кетоличко-војни радмици), омладинци Уједињемог покрета зе отпор, Фрамцускм оомладински стрелци и Фрзицуски партиљами, "

Првих дана сжупације фознцуска омладиња |е говосила: о “Фрамцуска је била побећема, јер мијо ма врема зегга дз умишти својо мадејице, и слабису стављали своје личне интепесе измад мациомалних ммтареса и који сад пуча своја

у"та за столом мелпријатеље. Али »елики мерод кео што је маш не може бити побеђен зеузеж, Храброст,

усложзам _ Његових симова може збрише срамоту порвза«,

Петристеке фоамцуска омладима пошла је тим једимим путем. Многи су дати своје животе, дајући изванредан пример мржње према мепријатељу и весео у плбеле

Даммела К чвам

| маших другова, ок

Уљоужења мледих хомумиста и главн семретер Уједињење девојека Францу сже, мепмсала је у тамници Ромемамла пре мего што је умрл

»Мм смо прмвилстованх де живимо кео мајвећи мучечици ова велика споже, Реџите нашим пријетељима да их мећу заборавити м да ћу им бити зе. увапча за све што сем од њих маучила. Наша Француска ће бити слободна, а то ће бити рад свију наса Пре своје смрти Деммапа је чуле за хепшење 79 таоце, уплетених у исту ствар. Ом је писала: »Мећу нама је 12 жене које кећа маћи своја мужеве које су толико волеле. У уторак сам им рекла ножост. Ја сам змала да ће оне бити храбре. Оне су то и биле. Ми смо проживела жалосма м дивне часове. Све су одмах резумеле да за њих мема више мада м да ће 39 маших пријатеља којим су отишпи 2!. септембра, пасти као хероји Француске.

можда змате да су маши пријате-

љи убијеми. Зашто мам то мисте реклић У срцу француске жеме и комунисти

Најзад 23. јамузра 1943 а: т Била

евештема о смрти Ауштицове Дани епа Кезанова чула је о великој победи код Стаљинграда, маписела је последње писмо: "Ми смо понмосите, што смо француске жене — комунисткиње. Никеде мећеме спустити главе, Живимо само за борбу. Време у коме живимо уздиже духове,

Никада немојте бити жапосни мислећи на мене. Ја сам поносита на срећу, тиме што са веровало да мимада нећу попустити м да осећам у својим жилама упорму младу кра. Наша пела Франуске биће слободна, Идезл ће трнумфозатм. Реците саима машим пријзтељима колино ммого мислим ма њикл

У писму родитељима једмог патриоте — католике, које је стигло у Лондон и које кије попрећено микажонм обавештењем о своме зутору, писано пред смрт, стоји:

"Моје очи су

сухе, је мећу плакати, ок, не). Ја ћу знати умрети, не плашите се, Ваш син мије кукавицаја 20-годишњи Пол Помшом, кога су Немци стрељали у Сент Етјену, пише мејци: је ти пишем своје последње писмо, јер мене је, зеј чојих друго вид на смрт, нашој земљи, доброј Француској, Моје последња жеља је де будеш веома храбре, јер треба да знаш, да је м моји другови умиремо за добро Француском | »Ви ћете сазнати ужасму сест кад примите моје писмоч, писао је роди-

тељима студент Ажадомије уметности Бломкур — нећак једмог социјелистимког посланика — слопца ратног мнвелида — мога су Немци осудили старт као француског стрелца, бро умирем им не дрхтим пред смрћу. То што сам учинио, не жалим ако та жртве могле послужити мојој земљи и слободи. За офу свету ствар мени ни најмање није жао дати свој жикот, Сагурам сам да Њ разумети, дреги оче м мејко. Ви ћете ме осетити живог у делу, где сам ја био један од пио мираж

Ммого младих патрмота безммено су пати у борби за спободу. Теко те, од 3) младих бораца членова КПФ које су крајем априла 1942 у Северној Француској стрељалм Немци, зна само о Амри Мартелу. Од њетз је остала само једна цедуљице, коју је ом некако услео послати своме оцу, нар. послами-

ку:

«ја ћу бити хребар као Ти. Бићу Достојаи свих оних који трпе ми који су затворени за величанствену победу „ нашег идеале. ја сам сигурем да, < они који прежнње, све будуће г'

аи ције, ће бити а маја о

Ме Касзее

наш пут. ја имам бескрајно поверење у будућноста,

И другог сина посланика Мартел стрељали су Немци у току априла 1943.

Двојицу браће Карон тиљотинирали су Мемци. Млађи, Лујс, у последњем | писму друговима пише: »Слецијална ње осудила на смрт већ 17 другови, де то неће сломити ни моју снагу, ми моју веРу у моначну победу, коју смо започелч. Је ћу умрети као жртва дужно. сте. као жртва клике из Вишија и њихових слугу.

М због тога ја тражим од свих другова, који још имеју могућности да се зоре мићости и сежаљења против општег непријатеља »мнтернационалног фешизмач им против свих људи, који су у серадњи с Немцима, који упропашћују француски народе

Дајте све Ваше снаге крабрим друговиме, који се боре већ дос годи«= у страшној борби какву историја још није никада зидела, 32 срећну Евролу м ослобођење ме семо Франуске, већ м свих европских народа, које угњетавају фашистичке харде. Моје смрт, другови,

Због тога ја тражим од свих омих који су слободни да се боре свим својим снагама и да казне издајнике, који су одговорни за угњетавање француског

гродам

Последње своја писмо Пол Канфеч упућује Партији, која го је васпитала да воли свој карод, да мрзи непријатеље 4 да се бора за правду м слободу:

За неколико дана, моји другови и ја, вемо умрети. Ја ћу ићи дигнуте главе са задовољством што сам испунио ду жност. Ја сам постао секретар Омлааинске организације, Затим је дошњ рат, Добровољно сам, кео један од о сталих, стао под зеставу Францускс и после срамног примирја, ја сам се вретио у Арас, да поред мојих другова неставим борбу.

У марту 1942 одлазим у Француске стрелце и партизане с мојим братоу марселом, који је херојски погинуо Је марта 1943, оборен немачким метцима, пошто је неколико месеци подносно страшне м тешке муке. У апрмау ЈУ42 ја прелазим у илегалство, 8 24 октобра 1942 зауставили су ме и ранили 9 франпуских полицајаца и 3 Немца,

Био сам одведен у Центрадни комесаријат у Лилу, тамо су ме мучили и полишајци до сутра ујутро, ударали су ме песницама и мотком по целом теду: Главни комесар Роша ме је дично ударао ногама по дишу. Лежао сам на двема стоднцама, много сам изгубио кран, хирург је рекао да би ме требало одмах одвести у болницу, ази мучења су се настављага.

Ја нисам одавао свог имена. Полицајши су ми тада ставили полте органе на столицу п прмтискивали су одозго с рукама, како би ме приморали да признам и да уговорим састанах с другоговима, али ја сам рекао да не познајем те другове, м да не могу ићи на састанак.

Најзад 25 октобра 1942, у 11 часова, одвезли су ме у болницу Сент-Совер у ужасно слабом стању. Лежао сам данима у несиссти, пошто сам прстурио две операције колема, МИ дању и ноћу су ме чувала 4 позиција, наоружана, изко сам био у гипсу све до груди.

12 новембра 1942 био сам одесдем У немачку боднишу (Калмет) где сам 0стео три м па месеца. Осам дана после питали су ме песницама пет сити. Ја сам служно овим барбарима као џак за тренирање, на којем су се они учили боксу. Други пут су ме везали и морао сам лежати на три штала, који су биди дигнути од земље си. (један је био под ногана, други под крстима, трећи ба главом), На њима сам лежао три ча

За време других испитивања су ми ставили електрични шлем и стално су ме снажно, са дивљом жестином, ударазни. (Маја леђа су била пуна бразди и масиипа.) Четири дама ми нису ништа дали јести, а показивали су ми војнички казан.

Упркос спин мучењима, нисам одао ниједног друга, писан казао ни за јед“ тог, и стално сам пормџао све.

28 југа 1943 напустио сам пакао У Лосу и исто пече стигао у Арас. Тамо ме бацише у ћезију. 8 октобра 1943 суд нас осуди на смрт. Тога дана била су 5 осуђсна ма Смрт, између којих мој стари друг Жорж Лоше, који ми је био као оташ. Упркос свега ја сам наставио

| да се смејем и певам. Ја остајси Фран-

цуз до краја, мишта не жалим, само једино то што нисам доста урадио и када бих поново живео ја бих живео саично прпом животу. Ја сам горд 3007 тога, горд на борце који умиру свахог дана и који нису мелријатељу ништа откриам, Ја ћу укрети левајући Марсељезу, срећан што видим хорде тевтонаџа које нестају под ударцима сважне Црвене армије, што видим отпор наше земље. То чини да лако умирем. Знам да ћемо моји другови и ја бити сваки дан издајници М ВОјпод ударцима француМЕсем иамеђу нас су

се

сове, кеда је

Ја ћу ускоро непустити мој кратки живот од 21! годину, да би деца Француске била слободна м срећна, Ја од“ лазим сл осмехом на уснама и песмом на грау, те плашећи се смрти

Збогом другови, француски стрелци, збогом млади комумисти, збогом моја | драга Партијо; збогом моја лела земље, Поздравља Вас онај који умире.

Живела. Комупнстичка партија

Живела Француска!

Ево шта у своме последњем писму зоручује родитељима младе земљео- | радник Жан Семпањон, који је страљам | као твоц у темњици бит у Безансону посље 5 м по месеци затвора: »ја Ку бити стрељан данас ујутру Одлазим мирне душе. Х ' То је последње реч коју Вам упућујем.. Ја умирем с недом де ће моје идеје остатм очеличеме им да ћете Ви имати потребну снагу да идете“ до крајем

У тврђави града Безана 26 селтембра 1943 стрељано је 16 младих патриота. Међу њима је био м 16-годишњи Ачом Пертет. У писму, које је написао меколико тренутака пре него што је пао погођен мемачким куршумиња, вели: »ја умирем за моју Отаџбину, јер ја лим слободну Француску м срећне (Фрвицузе, не једну горду Француску и прву нацију на свету, већ једну радну, гредму и поштену Француску.

Ја се ме бојим смрти, ја имам теко

мжрму савест. Мајко, молим Те мисли,

дз сем ја умро за своје добро. Која смрт може бити часнија од моја Ја добровољно умирем за Отеџби-

оси Азра Перта Јн АИ ји "7

1! фебрувра "ома — поручио је родитељима: »За два мли три сета ће ас стрељати. Узбуђење је у моменту било велико, вли ми умиремо у Француској као војници., Кроз мало времена ја ћу 5 одмерати у њечном миру, горе, Би-

ју срећан мако нећу вмдети победу мо7 земље, Француске. Збогом, драгм оче, мејко м бако, немојте бити тужни, Будите срећни што умирем за Францу“ ску. Живела Францускаја

Немци и вишијски плаћеници стре-

љали су у Френцуској не само дем мего и рањене борце-омлединце. 9 нозембра оми су стрељали студфнте из Тулузе Рејмонда Гијс-а, којм се са својим друговима (Иберт Армод-ом, студентом из Тулузе, Жан Совергрвн-ом, студентом из Лардена, ми Андреом Ваге) с оружјем у рукама тив Немеце. Рањен бомбом у могу и по целом телу пао је у непријзтељске шаке. Немци су га стрељали тешко рањеног на носилима.

Родољубиње омладина Француске стуга у бољу будућност. Стежући пушке у последњим бојевима против фашиста | стрених и домаћих, млади Французи сећају се и налазе снага у речима које је упутио својим друговима, пре мего што је стрељан у Арасу 27 вагуста 1943 Жилнен Апио, подсекрстар Комунистичке омладина Француске — вође једне групе француских стрелаца м партизана: Још је неколико дана до извршења осуде, но ја хоћу да још једном покажем своју љубав и оданост Великој комунистичкој партији. Ја много з» хваљујсм томс, што мс је Федерација комумистичке омладине освестила и дозвогиза ми да будем користан моЈни суграђанима, Захваљујући Комумистичкој партији мој живот нећс бити бескористан, за мене ће бити стварна сатнсфакција сазнање, да после дама мога прилажења великој партији ењина-Стаљина, ја мисам штедео никакних напора да би припомогао уништење режима, који је носноџ рата и беде. У борби коју с успехом води народ и омладина Француске зи њемо наднопално ослобођење, ја сам миран што сам поставно свој део у тај те-

ељ.

Да, ја сам горд, кад погледам назад м кад видим да сам ишао путем који је означила наша славна партија. ИМ због тога се догодило да су ме плаћеници вишијске полиције и бандити Гестапо-а сматрали издајником; као да смрт није била много, ммого дража од издајства, Ако се ови зликовачки угњетачи мису плашили да ми кажу к. ко су комунисти њихови главни непријатељи, муке којима су ме подврган

борио про.

Страва 5 __

рење да су комунисти велики борци

за слободу. ·

Што се тиче слабих и неотпорних, који су мишљења да је немогуће одупрети се ударцима полиције, ја бих воасо да они могу прочитати моје исказе: они ће видети да ни најсуровије муже, ни обећања, нису могла од менс ншчупати н најмање ситнице, које би служиле као путоказ који би осветлио нашу организацију. | Упркос оптужби, ја сам се сачувао

да дам тачан исказ, пошто су оми ло-_ змавали само изегалце њиховим рате | вим именом (док сам се ја добро чувао да им ме пружим микакпс путентичности), Ако ја немам ту срећу да видим 7 начну побелу, која је сигу; мам бар то задовољство да сам пон | гао сјајне успехе Црвене армије, која | херојски подноси изузетне жртве, да би уништила прну хиулеровску КУГУ.

Сви затворени патриоти сигурни су у то да хитлеризам неће дуго надживети италијански фашизам, тако је велико њихово поверење у снагу Црвене армије и њеног гснијалног вођу Стаљина, С које стране, ја поново потерђујем моје дивљење према борцима и народу Совјетске Уније.

Ја шаљем моје поздраве великој Комунистичкој партији Француске ми њетим храбрим далековидим вођама, Фе дерацији комунистичке омладине Фран-

цуске, а мојим дојучсрашњим сарадни“ цина, и свима оним који су ме пожегали и примали мс у слој дом,

Појединачне жртве нису довољле да се уништи угњетач, и ја сам спреман да ставим моје име на дугу листу жр тава, поје су пале з2 национално осло“ бођсње,

Живела велика Комунистичка парти“ ја! Живела Федерација комунистичке омладине Француске! Живео Центраз-

и Комитет! Живео СССР! Живела Црвема армија! Живели славни франнуски партизани! Живела независна и слободна Француска!

Сам су оки отишли у смрт м змали су зашто. Ма“ ових босмртних гФори баскрајан крих љубаам и псзе у оставрењс француске правде м слобо“ за коју је мајвећа жртве стомчки била подмета.

52 су само да се појачало уве-

У четвртак, 7 децембра, у Коларче-' вој задужбини одржава се свечана зка-

лу

„атеља. = —

Сппденши с народом — 2 св ожупате ум насупрот цеви маших|< народом им за нерод, оставили озеђе: пушека. мионице, Књиге, предевања, семин;

6 политич. | и је и џући од непрм-

домије студената и профасора Београд. | ског универзитета, посљећема Неродноослободилачкој борби.

Та вест може а да нас ме потсети ма велике дана борба м реда беоадског дентског покрета. У дане најгоре реакције слободарск“ Беогредски унмкврамтет, — његови студенти | и мапредни професори — зрачио четлошћу“ читавој нашој земљи. И о само не У - београдских

ком групом на Универзитету — групом | Народмих студената којм су припадали. Совезу комунистичке омладине, Ујед“. њена студентска омладине схватила је. баш онда, нада су фашисти били далено од нес, шта чежа нашу земљу, наш

марод м његову младу мктелигенцију. |

Зато су студенти осећали им знали де

м вену | ја зе прва» омладине, за бољи живот и више демократије нареду, •Ф против фашизма споља и измутра девељла је пример и одушевља-

а омладину читавог света. На светским омладинским конргесимв и конферемцијама омладину Југославије претстављао је меколико пута, васпитаник Београдског студентског покрета, буко- | Фодивац омладине Југославије Лола Рибар. Зато се с правом може казате да је студентски покрет Београдског универаитета по своме значају пререстао и окзире наше земље,

Немогуће је у једном чланку дати манар колико толико потпуму слику те велике борбе, тих дана о којима дамес студент не може говорити у хићења.

Од првих почетака организованог студамтско" пожрета пе све до данашњих Азна борби студенета давала је пра4 парола коју су они често извиживали по улицама и дворанама, парола: „студенти с меродомја. Увек су се рили м радили зз добро народа, подизалм га културко и политични, делићи С њим ало им добро. Али они су знаћи само за имтерасе свога мерода, 60 рити се за његову слободу м срећу то је узех била света дужност младе генерације м њу су студенти Београд сжов универзитета у потпуности скватитм Студемтске жртве 14 децембрз) 1939 и 8 септембра 1940 јасно су то

оказала, з мајсјајмија потврда тога је сте њихово учешће у народно-ослободмлачкој борби.

Читав миз годима, кроз свакодневну борбу, спремала се студентска омледима 38 велики испит зрелости који је положила у _ Народмо-ослободилачкој борби.

У тој дугогодишњој борби за одбрему омладниских м неродмих права дете ту велике, зе студенте тешке жртве меЊу којима: Мирко Срзентић, Жарко Мариновић, Боса Милићевић, Живан Седлам, Мирко Луковић м др. Ти дзчвни наши другови пали са у борби 15 тив оних који су теда

пислоју

масмије м нон срем

је борба робљивача питање доласка фашизма у машу земљу. Зато је велики број студемата међу осталим омладинцима кренуо у Шпанију да тамо помогне препречити пут опасном грабљивцу.

А каде је фашистичка опесност, после поробљавсња Чехословачке, поста-

ла претећа, грозна сутрашњице, омде Многим васлитници и руководиоци стује настала парола »бранићамо земљук, | а студенти су били међу првима и нор |

доследнији њени носмоци, Но земљу је требело знетм бранити. Студенти дају

Велики студснтски збор 19

иницијативу и организацију, преве курсеае за војну обуку м болничке теча-

јетеља пушке, постали војници војске ! које је устала у одбрану слободе им не| зависмости маше земље, У Народиоослободилачкој борби пало је стопе | мама студената Београдског универзитета, Пао је руководилац омладине Југосљаљије, народни херој Мво Рибар, народни херој. Рифат „Бурмовић, нерод-

мероде против по-|ми херој Слободан Принциа, мародни

херој Соња Маринковић, народна херој Павле Горанин, затим руководиоци студемтског покрета м касмије Народноослободилачке борбе: Буде Томовић, Махмут Бушатлија, Боје Секулић, Драфица Правица, Бате Јанковић, Богдан | Копелан, Олга Јовичић им многи други.

демтског покрета данас су прослављени рукогодиоци Народно-ослободитац ке војске им наше нове мледе државе,

Нека оза екедемија још јесмије пот-

39 године у Физичкој сали

сети све студенте м сву омладину ме спељену Фени селу, ВН “

јево. М раније, в у ово доба

шистичком омлеадимском " ргаду м у целој Југославији из когљ је у таку рата израстао Уједињени савез

Нед је наша земља пала у ланце крфашиста м њихових слугу, без

игурим а: се нашли заједно градски студенти, доследни свом путу. љенад књига м зграда.

пр

ка погле .. не буде омладимаце > меће схватити да пут ка несметаном м редовном школовању иде кроз учешће сввког способног студента у народно“

] војсци, јер док Ун

«

меће мићи нове гомиле "оре

у

последњи фашиста, не можемо не