Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 41

ЈАВНА ГОВОРНИЦА „ОПШТИНСКИХ НОВИНА": Живојин Ј. Живковић, кобасичар.

За што јачу санитетску и тржишну контролу

Под рубриком „Јавна говорница", „Општинске Новине" ће од сада као орган Општине Града Београда пустати све написе, критике и питања из редова грађанства, која се по својој садржини буду односила на комунално-социјалне проблеме наше престонице, а својим тоном и,мала карактер апсолутне безпристрасности и објективне начелвости. Са „Општинским Новинама" у новој редакцији .и опреми задовољена је једна осетна потреба за часописом који би се бавио искључиво комуналним питањима велеградске општине као што је Београдска. Бележећи са задовољством ову журналистичку тековину, нмсам ништа мање био иријатно изненађен, када сам у броју од 1. новембра ове године нрочитао чланак г. Влад. Миленковића, уредника Трг. Гласника, о фалсификовању животних намирница у Београду. Публицитет оваквог једног чланка у службеном органу Општине града Београда само је доказ више лотовоети и добре воље садашње Општинске Управе и њених органа, да се многа питања од животне важности расправе уз публицитет најпуније сарадње. Користећи тај неизречени позив, слободан сам и сам, као један од прерађивача животних намирница, рећи коју реч више о контроли над животним намирницама у вези са производима искључиво месарско-кобасичарске бранше. У толико пре што су прерађевине ове врсте за један велики број грађана престонице постале, поред хлеба, готово најглавнијим артикшм исхране... Мало чудно звуче ове речи. За многе чак и парадоксално. Зар месо, које је не баш тако јефтино из многих и многих узрока, о којима није овде место раеправљати, да буде, поред хлеба предметом главне и мал те не искључивом исхраном великог броја Београђана?! —• Не, не, то није тачно. Таком чему се не може веровати само на голу реч. То треба и доказати! — рећи ће ми многи читалац ових мојих редова. —• Сасвим тачно! одговориће мо им ми, месаро-кобасичари. Јер овде по среди, и када је о томе реч, није у питању само месо у његовом сировом стању, већ и месарско-кобасичарске прерађевине, које у промету све више добијају ширину размера, како је давно и давно одомаћено у великим варошима запада. Логично је да се после овакве једне категоричке изјаве, следеће питање само собом поСтавља: ца лепо, кад се тако што тврди, онда

где леже узроци за такву једну појаву?... Ништа лакше него објаснити и разумети: Београд је као престоница не баш тако мале државе, са својим топографским положајем чвора на раокрсници међународних сувоземних водених путева, већ одавно закорачио у Заједницу Еврооских многољудних градова. Уз то Београд је по природи пословна варош са претежним обележјем чиновничко-радничког живља. Најзад живот после рата несразмерно је поскупио према приходима чиновничко-радничких породица, и та се реперкусија осећа врло видно на броју чланова из једне породице запослених пре и после рата. С тога, да би се колико толико постигао ниво удобности предратног живота, многа је чиновничка и радничка породица у Београду нагнана да упосли на рад поред оца... и мајку, а не баш тако ретко и сву чељад дораслу да ма колико привреди. Разуме се да је код таквог стања ствари из основе измењен и начин исхране код тих и таквих породица. У место да се сви чланови такве једне породице окупе за трпезом и око чиније са топлом чорбом, они су или бар већина од њих хтели нехтели принуђени тражити да се на какав други начин помогну за ручак, те тако или морају ићи у „нароцне кујне" или потражити што за јело код месарско-кобасичарских радњи... Остављајући самим читаоцима да просуде, која је храна снажнија, здравија и јевтинија, ми неможемо ћутке прећи а да не укажемо на један завидан број најмодерније уређених месарскокобасичарских рацња и предузећа, на чије се инсталације утрошило по триста, четири стотине, па и више од пет стотина хиљада динара. Треба само куриозма ради отићи у те и такве радње и радионице, па тек онда видети и разумети зашто такве радње и радионице отимају све више маха на Београдском тржишту. Треба видети чистоту у којој се обављају послови у таквим радионицама, па. разумети зашто те радње и њихови шефови траже најпунију санитетску контролу прво за њих па онда и за све остале прерађиваче и произвођаче животних намирница... Да, здрава и снажна, а уз то ако је и јефтина храна, омогућиће многима да истрају у своме уморном раду. Али, питање је, јесу ли сви производи ове или сличне врсте заиста такви да им се без бојазни по живот може поклонити куповна вера? Искрено да речемо — нису. Кад то кажемо наша намера није да ма кога тужид^о. Далеко омо и од помисли такве. Али, полазећи од онога, да је истина преча од свега и свакога, ваља и у овој прилици бити поштен те исти-