Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

= Страна 85

сам г-рад, и то око Барјак џамије (која је и данас :на истом месту, али која се у он г о време налазила на слободној нољани, јер се насељени део тадашње вароши у шанцу свршавао јужном страном Дубротачке улице). Ту, у близини Барјак џамије, на путу у Горњи град, у једној дашчари у којој је клао некакав Бошњак овнове, па их печене продавао на пољу, подигао је Гушанац Алија себи један чардак, у коме је горе становао, а доле чувао своје коње. У овој коњушници пекли су момци кафу, и како је Г.ушанцу долазио многи свет, то је ова штала убрзо постала кафана, а за коње је лодишута у позадини велика арџуница, која се простирала чак до „Грчке Краљице". (Сама Гушанчева кафана налазила се у садашњој Узун Мирковој улици бр. 9, где је .сада берберница П. Д. Седрландића до колонијално-деликатесне радње Димитрија Нешића). Београдске спахије, делибаше, јаничари, па и саме дахије, ту оу се састајали и долазили на рааговор >са Гушанцем, чија је оила све више расла. Када је Карађорђе приморао дахије да оставе Београд, а Бећир паша заузео варош, Гушанчева кафана :ос!таје пуста. Ускоро, затим, Срби освојише и сам град. Због овога згодног ноложаја: на самом улазу из града у варош, Гушанчева кафана је убрзо, опет, нрорадила,. Али, сада је много изгубила од своје ружноће. Пошто се налазила на једној пољани, одакле се пружао романтичан изглед на Дунав с једне, и на градоке бедеме с друге стране, то су посетиоци Калемегдана свраћали лети у њу, и ту, уз кафу и разговоре проводили по који час. Господа ив савета, војводе из народа, људи из тадашњег празитељства и тек по неко од „1Грађанства" долазили су у Гушанчеву кафану, и то, изгледа, више да подражавају некадашњем турском гооподству но да угађају каквој својој жељи или потреби. У то време, старе грчке куће нису могле да поднесу да им суди гуњ и огаанак, па су са својим митројполитом Леонтијем вршили неку врсту пасивне реаистенције према ондашњим валстима. Они .су, истина, тада били притиокивани у својој трговини, док је нагло почео да расте значај срнског живља, који се почео више да ослања на Срем, но на мешавину грчко-турског господства. То се нарочито осетило када оу руски официри, заједно са Србимл, из ових редова друштва, почели посећивати Гушанчеву кафану. Тада су се Грци новукли из Гушанчеве кафане у једну кафаницу у близини митрополиј е, у кафану Тоше Кривошије. И, док је у Гушанчевој кафани в^ођен разговор јуначки, отворен, Грци су у овојој кафани само шапутали. И тај ша-

пат уродио је јмнопим злима, У један мах, кад је ратна несрећа и иначе нагонила Вожда на крајње одлуке, он је замануо био да омрси конце митрополиту и целој тадашњој грчкој хидри. Али Леонтије побеже са главним приврженицима у „Влашку", а „опозиција" повуче главу. Међутим, тринајеста година преобрази Београд из основа. Те године поврвеше у Београд аге, опахије, јаничари, Арбанаси, ове сами српски крв:ници. Сем нешто Грка, све, што секрстом крстило, или серазбегло, илисе повукло далеко ван шанчева београдских. Тада се и Гушанчева кафана претворила у туроку стражару. На њеном домаку клао је џелат несрећне жртве Хаџи Проданове буне. И док су мученици издисали на кољу, на месту где је данас „Српски Краљ", бесни Анадолци приредише курбан уз свирку бубњева и таламбаса у Гушанчевој стражари. Ту више није било мирног кафанског живота. Турока го■спода забише се у градске зидине, аге и спахије нису одмицале од Видиноке џаде, данашње Душанове улице, а еве што се Србином називало и крстило нигде се није могло видети. Далеко ван домашаја шанчева и турских топова, у бари „Венецији", виђао се по некад који београдоки грађанин у окромној кафаници неког Земунца, док јадне ноћи није огањ и ову ђауроку избу претворио у прах и пепео. Али, тада већ почели су стизати у Београд гласови да се раја поново дигла на оружје. И није дуго потрајало, Београд је добио новог везира, са чијим је долаоком настао и нови жив'От у „кући ратова" (дарал џихад, како су Турци називали Београд). Доба Марашли Али-Паше било је ва Београд доба материјалног полета, снажног привредног и трговинс ко г напретка. . .. „Кад је избио устана-к Милоша Обреновића, Марашли Али-Паша је био одређен од Порте, да са истока, од Ниша пође на Србију, али да гледа да дође до пацификације мирним начином, ради опште еврсшске ситуације. Вешт и са .много искуства, а желећи да изигра Куршид-пашу, босанског везира, коме је дата иста мисија на западу, Марашли Али-Паша се показивао према Србима као човек, који их је у многоме разумео. Његова је реч „Будите ви цару покорни, па носите и топове за појасом, ако хоћете". Недајућ^и Србима ништа написмено, М. их је салетао и смиривао, и успео је толико, да је постао њихов кандидат за везира. Порта му је, ценећи тај успех, дала изузетну част, у јесен 1815, поставив га београдским везиро )м и ру.мелиским валисом и припојивши београдски пашалук румелиском беглербегству. У Србији је доиста М. помогао искрено да се народу олакшају терети н поврати ред. Кнеза Милоша је помагао доста срдачно све до 1820, док није постало јасно, да с^ у суштини шихова схватања за будућност различита. Марашли Али-Паша је умро