Општинске новине

Бранко Максимовић, архитект СКомунално-технички проблеми

II Експроприација приватних непокретних добара за комуналне и јавне сврхе. Проблем вкапроериациј е за комуналне сврхе И13 дана у дан хражи >сее одлЈДЈНије овоје решек.е. Оео гаитање гарети да доведе у опааност не само Генерални план Београда и његово извршење, него и читаву будућноет Беолрада и његав правишан развој. Стога сам оматрао да је гаотребно на овом месту подвући важност извесних чињеница, без којих се ово питање не би смело решавати, и без којих је немогућно доћи до гаравилног решења. Јасно је да 1се гаочетак решења овог гаитања ^има потражити у законодавству. Београд тог законодавства нема. Чл. 8. и 9. закона о атару у ствари су само врло корисна законока овлашћења којима (се генерално обухватило ово гаитање. Међутим, то питање тражи, како ћемо даље видети, сасвим детаљних, разрађених одредаба, тражи своје посебно законодавство. * За експронриације о којима је овде реч градске огаштине у гаодручју гаредратне Србије могле су се користити, ако им ,је то било потребно, једигао старим „Законом о заузимању нриватних добара од 15 марта 1866." Тај закон је, е обзиром на време у коме је стваран, веома добро схватио и поставио цео гароблем и врло јасно формулисао његов задатак. Тако § 3. одређује који 1су случаји у којима се може гариватно добро и без воље имаоца заузети: „1. Кад се заузимање чини у цели олштег државног напретка, или да се отклоне штете и зла следства која би за општине или житеље каквог места у .смотрењу здравља или имања од чега про-

изилазила, или про«зићи могла или се чини у цели веће удобности или улепшања појединих места. Овамо долази: регулирање главних и побочних путева по унутрашњости земље, улица по варошима и варошицама, регулисање река, прокооавање канала, исушивање бара и т. д." Законодавац је био гаотпуно јасан у првој речаници тако да друга гаије била гаотребна, и служи само као илустрација и коментар гарвој. Иако смо данас тако далеко од 1866 (године у техгаичком развоју градова, ипак је оним „ у цели веће удобности или улепшавања" — речено и обухваћено управо све оно што се и данас гаоставља као главни захтев од стране еавременог урбанизма. Када знамо да у то време ни Беолрад још није имао регулациони галан, и да о ,;регулирању река, проконавању канала и исушивању бара" тада нема ии гаомена, — онда ће нам бити јасно да је 30 нарапрафа закона од 1866 године било потпуно довољно да реаулише тадања гаитања експроприације. Вредјно је напоименути колико је законодавац, гаоред напредних идеја и вођења бриге о здрављу, удобности и лепоти, ипак много водио рачуна о економији, гаравичности и о штедњи. Тако се у § 4. допушта да се зауаимање туђег добра има чинити „само кад је крајња гаотреба, и то уколико је еише могуће тако, да ни за гариватна лица а ни за касу државну одвећ осетно не буде". А даље се преД|Стаениц1и државних и самоунравних власти упозоравају на то да буду веома обазриви приликом одређивања места која се имају експроприсати за опште гаотребе, гаа се у истом § 4. каже да се ће „гледати најпре, да ли се у општиии какво место налази, које не би лежало гаод аградама или се не би под закуп давало".