Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

кад је све било јефтиније, кад се сиротиња није толико жалила, кад су људи били бољи, много бољи . . . Уводи 1ме у Текије. Мали храм с високим, округлим сводом. На среди велики, дугачки гроб из тврдог дрвета, закован и превучен црном чојом. Над гробом турски симбол: чалма и фес. Десно и лево свећњаци на

да сачува храм. — Ето — вели старица хтели су ми га срушити, :но Бог ми је гоомогао. Кад су људи акинули прве цигле с храма, 'осетили су страх, долетили к мегаи и рекли ми: „Ешреб, не -можемо рушиш и ако су нам заповедили. Не да Бог, очи ће нам иопасти, уста отићи на страну " Тако је, видиш, продужује старица, остао храм, ал већ се сам

Текија... светиња београдских мухамеданаца

којим стара чуварка сваког понедељка и петка пали свеће. У храм је увела и електрично светло, а поставила је и један кревет. Ту она спава, кад иаступе топле летње ноћи, кад се тако угодно седи на прагу старог храма, гледа у уску пругу звездавог неба, мисли на далеку младост, која се већ губи у мистичној даљини, поновно чује глас младог, страсног мујезина, који је ову некадашњу лепотицу довео у Београд, приковао уз овај мало познати стари храм једне вароши, која хита, киии новим животом, као и ово рано фебруарско пролеће. Стара ме пита ко сам, могу ли јој помоћи

руши, нико га не поправља, киша прошкапље, а не ваља — светиње треба чувати. Кад сам поновно изашла на улицу, поновно осетила сву свежину и лепоту пролећа, његову симболику: вечно помлађивање, вечно кључање живота, нисам >се могла отети његовој лепоти, но ипак ми се поглед отимао за овим спомеником старог Београда, док су ме речи старе Туркиње Ешреб: „Не ваља се, светињу треба чувати", сећале познате реченице великог француског сликара Пиви де Шаван: „Ако постоји нешто лепше од лепе ствари, то је њезина рушевина". Прошао је и цео фебруар и освануо и