Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

= Страна 409

уметничке креације, која налази свој пандан у оној дивној скулпторској радњи Ивана Мештровића: „Моја мајка". Након смрти руског и светског великана пера Достојевског из његових дела издвојена су она места, која се односе на децу и која су за децу. Та је књига позната под насловом: „Достојевски длја дјетеј", издана под редакцијом Ореста Милера. Достојевски, као ненадмашиви психолог, као онај, који је осетио све људске боли, ушао је у дечију душу, осетио и њихову патњу износећи је на много места својих главних дела: „Злочину и казни", „Браћи Карамазов", „Пишчевом дневнику" на начин, који га у овом правцу ставља упоредо с највећим дечијим пријатељима.

Београдске скауткиње У том споменутом зборнику: „Достојевски длја дјетеј" налази се и прича из „Пишчева дневника" — „Маљчик у Христа на јелкје" — Дечак на Христовој божићњој јелци — у којој Достојевски прича, како се шестогодишњи сеоски дечко пробудио једног јутра у влажном градском подруму. Било је хладно, дрхтао је. Седео је у углу на старом сандуку. Да би. заборавио глад и досаду, пустао је пару из уста, но глад је ипак била већа од ове скромне забаве и дете је неколико пута прилазило месту, где је на слабом креветцу са старим завежљајем под главом лежала његова болесна мајка. Кад је у мраку напипао њезино лице, зачудио се, што је студено, што се мати уопће не миче, дахнуо је на своје прстиће, који су се од додира с мајчиним телом још више смрзли, промислио је, да је у соби сигурно одвише хладно — што је смрт још није разумевао, — потражио је врата која воде на улицу и наједном се нашао у мору светла великог града.

Све је било у овом граду друкчије него у селу из кога је он дошао с мајком: широка улица, велики свећњаци, маса људи, велики расветљени прозори, а иза њих тамо у чистим собама лепо одевена деца и да није било страшне глади, која га је мучила, дечко би сигурно заборавио, да је сасвим сам у сред улице огромног, непознатог града, но глад га мучила, а прстићи се све више и више кочили од студени. Покушао је, да уђе у неку дивну радњу, где се по његовом схваћању сваком бадава делило слатко јестиво, но богате госпође, које су тамо седиле и које су се свима смешиле, кад су виделе малог сиромашног дечака, завикале су на њ и отерале га. Опет је пошао даље. Очи су му биле пуне суза, но много је чудеса у великом и богатом граду и дете се опет зауставило пред једним излогом: иза стакла играле су лутке, дивне, велике лутке, као да су живе. И дуго би дечко гледао, да му није пришао неки одраслији покварени дечак, зирнуо му у лице, безобразно га и зло ударио по глави подметнувши му ногу, тако да је морао пасти. Преплашено сеоско дете, пало је и дигло се и полетило тражити какво склониште. Нашло га је у некој шупи, где се шћућурило. Ту у тој -шупи наједном му је постало добро: престале су га болети и руке и ноге, однекле је дошла нека топлота, осетио је, како му се сан намиче на очи и чуо мајчин глас, како пева: „Мајко, ја спавам, ох, како је ту лепо спавати!" Уз тај тако познати и мили глас мешао се неки други, нечије су се непознате руке савијале око његова тела. — Дођи к мени на божићње дрвце — говорио је глас, а руке су га високо уздигле над земљом и понеле некуд далеко. То је био Христос, Велики Максвелов Христос, Христос пријатељ деце, који на дан свога рођења на небу скупља сву децу која су се, како су то на небу приповедили нашем бедном дечаку: „смрзла у својим кошарицама у којим су их оставили пред туђим вратима, која су умрла у разним находиштима, на пресахлим мајчиним грудима, која су се задавила од смрада у пренатрпаним вагонима трећег разреда." Ту су децч тако их јг сад видео наш дечко, као анђели живели на кгбу и окруживали Христа, лоји је стајао посред њих, благосиљао и њих и њихове мајке. Мајке су стајале подаље и плакале,