Општинске новине

Бранислав Нушић

Једна значајна брига за нашу деџу

Ми смо свесни тога и измирени са тим, да општи напредак и развитак човечанства мора на првом месту имати непосреднога утиска и на наше социјалне односе и прилике, али, оно што наш патријархални менталитет буни, то је можда она наглост промене и дубине утиска, које нови живот оставља на нашему младом друштву. Та наглост промена често, ако не и увек, руши немилостиво оно што је наша прошлост назидала, излажући нас неспремне и неприбране да се новоме животу прилагодимо. Олуј савременога живота обара безобзирно кровове са наших домова, и ми се малодушно питамо: где ћемо склонити главе; руши оне високе зидове, којима су некада биле ограђене наше куће и иза којих смо зидова, ограђени од света, ми некада живили са нашим родитељима; и ми се неприбрани, непробуђени, неодлучни и малодушни, нађемо изненадно на улици где крај нас струји и ври нови живот, који нас буни, који нас плаши, јер га нисмо очекивали и нисмо спремни били да га дочекамо. Отуда је тако много брига и тако много проблема, који се намећу нашему младоме друштву, отуда и тако честих неразумевања према тим проблемима оних, који немају моралне одважности да продру у суштину и значај истих; отуда и тако честих рђавих схватања појава, које нам нове друштвене прилике собом доносе. Морамо се, дакле, за времена прибрати; ми морамо трезвено погледати у очи бригама, које нове животне прилике намећу нашем добу, и ми се морамо најозбиљније спремити да, избегавајући све оно, што време собом неминовно намеће, отклонимо бар оно, што

рђаво схватање нових прилика, нових односа, новога живота, може као злу последицу донети. Једна од првих и најпречих међу тим бригама, јесу наша деца. Њих, дечицу нашу, нашу младеж, отела је данас бучна градска улица из родитељскога наручја, па чак и оно кратко растојање од родитељскога дома до школе, постало је довољно опасно да уништи у деци све оно, што у њиховим душама сагради родитељска љубав и наставничко васпитање. Као што вешта вајарска рука ваја У некоме воску правилне и естетске фигуре, а незграпна рука оставља дубоке и грубе трагове. Те трагове треба за времена брисати, јер стојимо пред перспективом, да нам будуће генерације одгаји улица, и да тим и таквим генерацијама предамо у наслеђе велику тековину прошлих генерација. Ми не можемо понова подићи оне високе зидове, иза којих смо чували нашу децу да их се не дотакне улица, а не можемо и даље равнодушно гледати разорно дејство улица, којој смо предали нашу децу. Не. Намеће нам се сама собом брига: шта је то, што би се могло учинити; шта је то, што би се могло поставити између куће и улице? То више није брига само појединаца, то није брига само забринутих родигеља то је једна брига врло широких размера, која припада подједнако свима нама. Ту бригу морају подједнако понети и појединци и цело друштво, и надлежни и ненадлежни, и општина. Па ипак, међу свима овима, та брига припада општини на првом месту, јер она је, или бар треба да буде, израз особина својих грађана, на којим особинама сва њена моћ