Општинске новине

Страна 508

ОПШТИНСКЕ новинв

јим „државничким" подвизима Беча, могли би смо рећи, да се од типа „Ц. и к. Војне Главне Губерније у Србији" од 1915./18. год. прешло на управу типа „Ц. и к. Земаљске Владе за Босну и Херцеговину" од 1878. (тачније 1879., кад је стварно почело њено уређење) до 1918. год.... Увођењем нове „Земаљске Управе" колонисање Немаца настављено је удвострученом снагом. Као шго смо већ раније подвукли, насељавање Немаца било је ванредно живо и у првом периоду ћесарске владавине, тојест за време чисто војничке управе грофа 0'Двајера. Привремени попис становништва извршен у Београду 24. новембра 1717. год., тојест тек три месеца по заузећу града, показује, да се већ тада било доселило у Београд не мање него 333 немачке породице, које су, према извештају што га је о том саставио дворски коморски инспектор Јаков пл. Алтер, биле пореклом из свих немачких крајева. Од тих немачких породица 82 су се опет иселиле у току месеца децембра, поглавито због тога, што војна управа, приликом позивања грађанства на кулук ради учествовања у радовима на преправци утврђења, није изузимала господу немачке колонисте, а и због многих других ствари, о којима је реч у раније поменутој жалби градоначелника Штадлера. У току пролећа 1719. год. отишао је још известан број немачких породица, не надајући се каквом скором успеху поводом поднетих жалби. Одласком чисто војне управе нестало је и последњих сметњи за немачку колонизацију, која је од 1720. год. па надаље запрепашћујућим темпом напредовала. Да се ћесарска управа у Београду задржала још коју деценију више, можда би смо данас у Београду имали онолику немачку мањину, колику има Праг или чак онакву какву има Брно... На чело нове „Земаљске Владе" ступио је септембра 1720. год. ђенерал кнез Карло Александар Виртембершки (рођен 1684. године, умро 1737. год.). И ако је нова управа имала претежно грађански карактер, ипак је овај ђенерал (који је приликом заузећа Београда, августа 1717. год., командовао пешачким снагама на десном крилу) често заузимао и сувише набусито држање према високим грађанским чиновницима. Постоји у бечким архивама доста жалби тих разних „коморских саветника", „коморских инспектора" итд. против „самовоље и надмености војних лица". Било је међутим и доста ласкаваца, чији извештаји не могу да се нахвале о „одличној управи" кнеза Карла Александра, о његовом „раду на подизању земље", о томе, да га је „народ нарочито заволео због смањења порезе" и сматра „правим оцем отаџбине".

Међутим, ми из студија пок. Виловског знамо, да је нови господар у београдској „Пиринчани" био у најмању руку врло распусан „отац отаџбине", карташ, расипник, дон-Жуан и развратник великог стила, много налик на једног из свога дома, који је своју земљу, Виртембершку, био предао на милост и немилост министру Јеврејину Зису Опенхајмеру. Пок. Виловски је документарно утврдио, да је кнез Карло Александар био образовао неки нарочити „синдикат" београдских јеврејских мењача-банкара, који му је уз знатан интерес есконтовао за шест година у напред читаву његову огромну плату! Доласком нове „Земаљске Владе" проширена је и општинска самоуправа у Београду. Као што смо већ рекли, при томе су „Немачки Град" и „Српски Град" третирани као две сасвим одвојене комуналне јединице. Немачки Град је 1. маја 1721. год. дошао до првог изабраног градоначелника (претседника општине). Године 1724. ступили су на снагу коначни статути за Немачки и Српски Град, којим им се даје ограничена аутономија, то јест нешто мање самоуправних повластица но што су их у оно време уживали „краљевски слободни градови" с оне стране Саве и Дунава. По том статуту, два београдска града (српски и немачки) имали су следеће највише претставнике градске самоуправне власти: градоначелника (који је, као и за време чисто војне управе и надаље носио титулу „градског судије"), четири градска сенатора или кмета (градског ризничара, градског капетана, градског кантарџију, т. ј. старешину за пијачна, саобраћајна и сл. питања и градског сенатора за болнице, који би се по терминологији нашег доба звао старешином „оделења за Народно Здравље и Социјалну Политику" или слично). Оба града су имала права на своју заставу, коју је при свечаностима пратио „градски поручник", а носио градски заставник. Од нижих општинских органа да поменемо пијачног надзорника, надзорника кантара, ноћног стражара и градског димничара. Разуме се, да је општинска управа немачког града пожурила, уз припомоћ државе, да што боље уреди наставу. Одмах по заузећу града доведен је први немачки учитељ, који је отворио немачку школу. Што се српске наставе тиче, то је потпуно остављена на терет српском становништву и српско-православним духовним властима. Године 1726. отворена је у немачком граду и „Латинска Школа" (гимназија), прво дворазредна, а следеће, 1727. год. отворени су и трећи и четврти разред. Директор гимназије био је Хонорије Сеам, старешина београдске Исусовачке Мисије. Символично је, двоструко символично, да је ова гимназија била смештена у неку бившу касарну, која се налазила непосредно поред Исусовачке Цркве...