Општинске новине

Д -р Ст, Стајић, дечји лекар, лекар школске Поликлинике

Користи од дечјих опоравипишта и петњих ђачких копонија на мору и у ппанинским крајевима

Када настану сунчани летњи дани и када се приближује школски одмор за ученике, на свима странама и у свакој београдској кући са радошћу или са забринутошћу отпочну разговори о томе, како би и где деца могла или требала да проведу тај летњи одмор. Тај се осећај јавља спонтано у души сваког родитеља и као нека дужност према своме детету. Потреба тог одмора је очевидна и не само за слабуњаву, болешљиву децу него и за здраву децу. Слобода за кретање и живот на сунцу и чистом ваздуху у природи, далеко од загушљиве варошке атмосфере и прљавих, прашљивих улица и нездравих станова, осећа се као природан нагон у младом дечјем организму. Као и најсићушнији живи створ природе, који лети при првом сунчавом зраку напушта своје мрачно зимско скровиште, тако и деца, пуна задовољства и среће, радо остављају своје мрачне станове, у којима су били приморани да проведу целу зиму, да би јурили по сунцу и чистом ваздуху. Природно, свако дете није у могућности да ужива стварне користи од поља, шуме, мора и чистог ваздуха, јер сиромашни родитељи са широких периферија и из хиљаде уџерице Београда не могу да шаљу своју децу у неку бању, опоравилиште или на море. Без сумње највећи број те сиромашне деце осуђен је да проведе и то најлепше годишње време у њиховим мрачним, нездравим становима, под рђавим хигијенским околностима и са недовољном исхраном, што је резултат материјалне и социјалне беде. Мислим, да би се и тој деци морало помоћи у многоме и то баш најбоље у школскоме добу, када се њихов још

млад организам развија и расте, а и сама школска настава захтева труда и напора. Када је њихов организам још неотпоран према многим болестима, а најпре противу туберкулозне латентне инфекције, која у њиховом доцнијем животу најчешће напада ту бледуњаву, мршаву и слабо развијену децу за време шоклског доба. Оставимо на страну ону срећну децу имућних родитеља, која могу сваке године да проведу неколико летњих месеца на мору, у бањи или у планини и на селу, да би се отуда вратила весела, румена, крепка и са већом отпорном снагом за наступну зиму и сезону разних оболења. Вратимо се оној деци из београдских сиромашних и радничких домова, јер је њима најпотребнија и најхитнија помоћ; треба њих на време спасавати. Дужност је свију нас, и општине и друштва, и државе и појединаца да пружимо помоћ овој деци. Потребно је имати што више дечјих опоравилишта и ђачких летњих колонија. Најпре за децу из школског доба, али такође по могућству и за децу из предшколског доба, јер треба и њихов организам оснажити за оно тегобније школско доба, које се проводи највише у затвореним и мрачним школским зградама. Имамо свакодневне примере да видимо или да чујемо јадиковања многих радитеља, који нам кажу, да су њихова деца, док нису пошла у школу имала врло добар апетит, била живахна, чврста и рммених образа, а сада су, од како иду у школу бледа, млитава, без апетита и живости. И заиста то је у многоме тачно. Живот у тој загушљивој школској атмосфери и напор за рад, учине да деца изгубе апетит и измени се