Општинске новине

евентуалног смештања и отварања општинске библиотеке, морало бити предвиђено да оне, у првом реду имају бити отворене у „ванканцелариско" време, рецима од 6—9 у вече сваког дана, недељом и празницима од 9—1 пре и од 4 до 9 по подне. Али би отварање Централне Библиотеке и Читаонице општинске било у ствари корисно за један мањи део београдског грађанства, онај који станује у центру града. Не треба, међутим, заборавити да је Београд, по квадратури коју заузима, један од највећих градова, да се он знатно распростро у ширину, и да би једна, Централна општинска библиотека и читаоница, ма како добро удешена и уређена, била за огроман део београдског грађанства, и то онај коме је најпотребнија, стварно од мале или никакве користи, из саобраћајних разлога и због удаљености. То би се могло, такође, избећи. Реална потреба београдског становништва је да у слободним часовима може у своме кварту, нарочито онда кад је перифериски, имати своју грађанску библиотеку скромнога стила, у коју би могао лако доћи, и у којој би могао провести сат-два у читању какве корисне књиге из хигијене, историје, популарисаних природних наука, заната, лепе књижевности и томе слично. У тој читаоници он би дошао и до дневних листова и часописа. Стварањем тих малих перифериских библиотека и читаоница учинило би се много, кад се зна да прва просветна акција мора поћи у ширину, да би се доцније повела у правцу дубине и специализирања. Може се, додуше, учинити на први поглед да би остварење једне овакве идеје захтевало много трошкова и да, вероватно, не би, у први мах, показало особитих резултата. Прва претпоставка не би била оправдана, друга би била могућа, али само у прво време, док се свет не би навикао да свраћа у своју читаоницу и док не би осетио користи и задовољства од тога. Што се тиче трошкова, они не би били велики. Цео инвентар једне такве перифериске библиотеке не би, под стручним и рационалним надзором, стао више од 10.000 динара. Библиотека са читаоницом би могла бити, у прво време, по споразуму са Министарством Просвете, смештена у основну школу дотичнога кварта. Наше основне школе и иначе немају својих библиотека, а у колико их имају оне су неискоришћаване. У сваку такву периферијску читаоницу требало би инсталирати по један радио-апарат, са извесним бројем слушалица, што такође не би стајало много, али што би одмах и брзо привукло пажњу сиромашних грађана на једну такву установу и корист коју они од ње могу имати. Има једна ствар на коју увек ваља мислити. То је стварање осећања љубави и поштовања чланова београдске општине према

Београду, према престоници Југославије, стварање једног допуштеног и племенитог поноса код његових грађана, који би учинио да сваки који каже: „Ја сам грађанин Београда", чини нешто слично као кад Дубровчанин каже: „Ја сам Дубровчанин", или обичан Француз: „Ја сам суграђанин Наполеона и Виктора Ига". Другим речима, Београд као центар наше државе мора гајити то осећање националног поноса код својих грађана. Београд је и својом историјом и својим данашњим положајем и данашњом улогом заслужио да буде поштован и вољен. На жалост, он је не само често и неправедно нападан, него није ништа учинио да његова славна прошлост и његове жртве за данашњицу буду познате његовим рођеним грађанима, и буду потстрек за стварање поштовања и љубави према њему. Он се сам, можда у својој скромности, која је за осуду, није постарао за то. А тачна је реч, да ће нас други поштовати онолико колико будемо сами себе поштовали. Историја Београда је, међутим, врло слабо обрађивана — старија као и новија. Мада једна од најбурнијих и најславнијих у Европи, она, под сталним занемаривањем, бледи код оних који је знају и остаје непозната новим и младим генерацијама. Њу, логично, треба оживети; с њом свакако треба упознати, по могућству, свакога београдског грађанина. Како су многи живи трагови и споменици историје Београда утрвени и уништени, историју Београда треба сачувати будућим покољењима бар у репродукцији. Ја држим да би се једно дело о прошлости Београда дало написати. Ако би то било могуће, општина града Београда била би у првом реду позвана да једном таквом делу, трајном и репрезентативном, омогући појаву и распростирање. Али пре тога било би и лакше и корисније издати један албум Београда. Недостатак једне опширне, документоване историје нашега града, могао би се донекле попунити једним брижљиво и систематски израђеним историјским „албумом", у коме би историја Београда, његових значајних места, момената и људи, могла бити представљена у сликама и са кратким најпотребнијим објашњењима у тексту. Такво дело, трајно, укусно и критички израђено, не само да би било врло корисно, него би се и исплатило, тојест не би ни у материалном погледу претстављало неки издатак за Општину. Ако би и на један историјски албум Београда, природно и ипак, требало чекати неко време, нешто би се ипак и одмах у том правцу могло учинити. Недавно је један одбор наших угледнијих грађана вршио наименовање београдских улица. Одбор је, како ми се чини, имао добру идеју да се изда један именик Београдских улица — књижица која је, с обзиром на мно-